„Нисам учествовала ни на једном, није ме политика занимала. Али ако буде око Косова ту ћу обавезно да гласам, јер Косово је Србија већ вековима“, каже Јакић за Би Би Си на српском.
Управо овакав однос грађана према питању статуса Косова поједини виде као главни разлог да власт одлучи да из постојећег закона о референдуму избаци одредбу о прагу излазности.
По постојећем закону, да би се изјашњавање грађана за или против неке одлуке – сматрало успешним било је неопходно да гласа више од половине уписаних бирача, односно 50 одсто плус један.
Међутим, у нацрту предлогу измена Закона о референдуму и народној иницијативи који је припремило Министарство државне управе, та одредба не постоји.
„Закон о референдум и народној иницијативи се не мења ни због каквог актуелног политичког питања“, кажу из Министарства државне управе за Би Би Си на српском.
Циљ им је, кажу, да ови „изразито демократски механизми“ постану доступнији грађанима.
„Укидање прага излазности представља усклађивање са Уставом Републике Србије, јер ни за промене Устава, као највишег правног акта, није предвиђен праг излазности“, наводе из ресорног министарства.
Шта пише у Уставу?
У члану 203. Устава Републике Србије наводи се да је одлука на референдуму за промену устава донета ако је за њу гласала већина од изашлих бирача.
Предмет референдума не могу бити обавезе које произлазе из међународних уговора, закони који се односе на људска и мањинска права и слободе, порески и други финансијски закони, буџет и завршни рачун, увођење ванредног стања и амнестија, као ни питања која се тичу изборних надлежности Народне скупштине, наводи се у највишем правном акту из 2006.
Такође, у преамбули стоји да је „покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије“.
„Поједине јавне реакције су приземна политизација и израз незнања и нестручности“, оцењује професор Уставног права на Универзитету Унион Никола Тесла Владан Кутлешић.
„Промена, како год они покушавали сад да је оцене, направљена је тачно пре 13 година кад је донет Устав 2006. године, али очигледно је да то поједини нису приметили“, додаје он.
Припрема терена за Косово
На референдумима није гласала ни Весна Пешић, социолошкиња са дугогодишњим посланичким стажом.
„Ако имате једно недемократско друштво, референдуми никад не могу да буду демократски.
„Ја нисам излазила јер су сви ти референдуми били фалш референдуми, ни у време Милошевића ни у митровданском Уставу који ни посланици нису прочитали пре усвајања“, каже она за Би Би Си.
Више је дебате било за време Тита, када је професор Михајло Ђурић због учешћа у расправи о уставу завршио у затвору на годину дана, него те 2006. године, подсећа Пешић.
„Та безвредност референдума, којом се може још лакше манипулисати, припрема се за извлачење Вучића из косовског проблема“, тврди она.
„Жели да смањи излазност на просту већину и ублажи тај критеријум зато што су истраживања показала да он ни за једну варијанту признавања Косова нема референдумску већину“, истиче социолошкиња.
Директор агенције за истраживање јавног мњења Ипсос Срђан Богосављевић је у августу изјавио да ће „отписивање било чега (у вези са Косовом) за Вучића бити изазов у коме ће он тешко добити подршку већине“.
„У земљи нема расположења за правно обавезујући споразум и, ако се Вучић на то одлучи, он и његова странка би морали јако да раде на јавном мњењу“, рекао је тада Богосављевић за Фонет.
Будући да Вучић није припремао јавно мњење за признање, он мора да мења закон о референдуму, сматра Пешић.
„Стављао је слике Путина са неким оружјем којим ће да брани Косово, и пумпао национализам, уместо да ради супротно“, оцењује она.
Не може се законом утврђивати услов који устав не познаје, тврде на другој страни предлагачи закона.
„Чак и ако не би донели нов закон, на евентуалном референдуму о промени Устава, не би могао да се примени услов о излазности већине уписаних бирача, јер је Устав изричито уредио то питање без тог услова“, кажу из Министарства.
Аљкавост и небрига
По доношењу новог устава, требало је све законе усагласити са њим до краја 2008. године, објашњава Кутлешић.
„У таквим ситуацијама, сва министарства направе списак закона из њихових области и редом их усаглашава. Међутим, аљкавошћу и небригом ресорног министарства то није усаглашено“, каже он.
И за последице Србија има неуставан закон најмање 11 година.
„Све и да смо хтели да распишемо референдум раније то не бисмо могли јер он не би био у складу с Уставом“, наводи Кутлешић.
Из Министарства државне управе, пак, тврде да је планирање доношења овог закона започето пре више од две године.
Промена овог закона утврђена је, наводе, не само Програмом рада Владе за 2019. годину, већ и акционим плановима за реформу јавне управе донетим 2018. и 2017. године.
„Референдум се изузетно често користи у ауторитарним и недемократским системима, а у демократским и политички стабилним користи се ретко и веома пажљиво.
„Изузима се пример Швајцарске, где је та пракса изузетно раширена и они бар десет пута годишње излазе на националне референдуме, чак и за питање повећања плата савезних службеника“, оцењује Кутлешић.
Смањити или повећати већину?
Смањивање већине обесмишљава референдум, јер је у неким ситуацијама потребно повећати већину посебно код важних националних питања која деле друштва, сматра социолошкиња Пешић.
„Свака сепарација тражи веће већине, као што је било у Црној Гори или сад око Косова. У Црној Гори су из Европе тражили већину до 55 одсто.
„Повећањем тог прага одлука која се донесе, заиста представља став грађана, како не би сутрадан после референдума почели ратове“, наводи Пешић.
Када су Црногорци маја 2006. гласали о независности државе за њу се морало определити 55 одсто изашлих – и тај цензус је пребачен за 0,5 – независну Црну Гору подржало је 55,5 одсто бирача.
Против је било 44,5 одсто.
Професор Уставног права који је учествовао у писању југословенског Устава 1990. године, тврди да је теорија на становишту да је смањивање већине оправдано.
Венецијанска комисија у „Примерима добре праксе о референдуму“ још 2000. дала је препоруку да не постоји праг излазности на референдумима.
„На референдуму се одлучује за и против, власт може јако много да манипулише формулацијом питања и постигне политички циљ.
„Свесни те опасности, поред низа других које носи пропаганда са собом, они референдуме везују за државе са јако развијеним јавним мњењем и демократијом“, каже Кутлешић.
Централно питање је да ли су они који доносе одлуку, довољно обавештени о свим разлозима за и против и последицама тих одлука, наводи професор.
„У једној Швајцарској, суд је пролетос донео одлуку да референдум није по прописима јер грађани нису били довољно информисани, а можете замислити како изгледа референдум у Казахстану где се одлучује да ли ће Нурсултан Назарбајев бити доживотни председник“, додаје он.
Случај Црне Горе и Кутлешић наводи као аргумент, али за његове тврдње.
Подсећа и на чувени резултат референдума о отцепљену Квебека када је 1995. године 49 одсто било за, а 50 одсто против отцепљења од Канаде.
„Како да живите у држави где је половина или 45 одсто грађана на другој страни, да ли је то онда демократска одлука?
„Зато се заговара консултативни референдум у коме се прибавља мишљење народа, а одговорност преузима онај ко треба – политички врх“, закључује Кутлешић.
Шта се још мења у закону?
Питање прага излазности није једина новина у предлогу новог закона о референдуму.
Одлука на референдуму мора се спровести у року од 60 дана од дана одржавања референдума.
У Нацрт закона је унето и решење које омогућава дужи рок и прикупљање потписа за народну иницијативу у електронској форми.
Важећи Закон о референдуму и народној иницијативи донет је 1994. године, а минимално измењен 1998. године.
„Тај закон је, не само неусаглашен са Уставом, већ и по низу решења рестриктиван и превазиђен“, наводе из Министарства државне управе.
Зато је у току јавна расправа о изменама Закона о референдуму и народној иницијативи и траје до 22. новембра.
После тога предлог закона иде у скупштинску процедуру.
„Примена низа решења постојећег закона у пракси је показала велике недостатке, због чега се референдум и народна иницијатива ретко користе“.
Промене које се предлажу за референдум:
-Прописивање правила да се одлука на референдуму доноси већином од изашлих бирача, без услова да је неопходно да изађе већина од укупног броја бирача
-Уређивање обавезног и факултативног (саветодавног) референдума, претходног и накнадног референдума, на захтев бирача или посланика/одборника,
-Проширење круга бирача са правом изјашњавања на референдуму на интерно расељена лица и бираче који се изјасне да ће гласати према месту боравишта
-Правила о референдумској кампањи и њеном финансирању
-Утврђују се рокови за поступање скупштине по примљеној иницијативи за спровођење референдума као и по одлуци донетој на референдуму
-Утврђује се право на судску заштиту у ситуацијама када скупштина одбаци иницијативу за спровођење референдума
-Утврђује се обавезност донете одлуке на референдуму тако да она не може бити промењена у року од годину дана од одржавања референдума
-Одлука на референдуму мора се спровести у року од 60 дана од дана одржавања референдума.
-Утврђене су и прекршајне одредбе за кршење закона у погледу финансирања кампање или обавеза према Агенцији за борбу против корупције.
Укида се цензус, за успех референдума довољна само већина. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Министарство државне управе/ BBC News на српском
