Упркос томе, његова свест о националној припадности тада није постојала.
- Па ту сам рођен, ту ми је кућа, породица, пријатељи. Једно дете сам већ имао, друго било на путу. Од априла сам се активирао у одбрани и имао положај на Митници. Преко дана сам радио, по ноћи био на положају. Био сам у резервном саставу ЗНГ, што је у то време била добровољна јединица, нисмо имали униформе ни службено оружје. Имали смо оружје које смо сами набавили или које ти је неко поклонио, као мени мој кум - присећа се Пеђа својих првих дана рата и ватрених крштења.
- Радио сам тада у велепродаји пића и, као и сви, схватао да распад Југославије неће бити нити мало миран. Већ се крајем 1980-их осетио рат, али некако смо се сви надали да ипак неће бити крвопролића. Већ после догађаја у Борову селу ситуација се променила и било ми је јасно да морам да се пријавим у одбрану Вуковара. Да, Србин сам, али у мојој глави није било сумње кога и шта треба да браним. На положају на Митници био је од првог до задњег дана. Чврсто су га држали, заправо више остављали такав утисак. ЈНА војска је сама себи створила фаму да у Вуковару има ко зна колико људи и наоружања. Нису знали. Да су кренули на нас првих дана, прегазили би нас - каже Пеђа коме су наредни дани, недеље и месеци били невероватни.
Град у окружењу, хране све мање, гладан си, струју ни не памте кад је нестала, нема воде, нема купања. Тек касније је сазнао да је у почецима рата, због тога што је Србин, а носи оружје, дуго био под присмотром, што КОС-а, што хрватских служби, али то му је данас разумљиво. Након 9 месеци робијања, 14.8. 1992. године је размењен у Неметину. Тада је први пут видео своје друго дете, рођено у Славонском Броду, своју супругу и прво дете које је послао из Вуковара с почетком гранатирања. Брата није видио више никада, а мајку, која је отишла код сестара у Београд, видео је једном, годинама касније у Мађарској. Сада је већ дуго није видео јер је тешко болесна. Не сме код ње у Београд јер је на потерницама Србије.
- Ма тамо уопште не желим да идем. Све оно што су ми учинили толико ми је урезано у свест да ја немам тамо шта да тражим. Одрастао сам у Сурчину, на аеродрому, јер тамо имам братића и сестричну са којима сам проводио лета и срећне дане детињства, али су ми све те лепе успомене уништили и немам никакву жељу тамо да одем икада - прича Пеђа. Пеђа је недавно осуђен јер је са још 40 вуковарских бранитеља разбио двојезичну плочу постављену у Вуковару још 2014. године.
- Са сигурношћу тврдим да у Вуковару живи већина лојалних Срба, којима сва ова натезања око ћирилице и увећаних права уопше не требају јер не желе да њихову децу чине другачијим, а још мање да их сврставају међу екстремисте - рекао је Пеђа.
Њему, као 24-годишњаку, све је било као филм. Тек данас, са одстојања, схвата колико је био млад и луд. Да све буде још горе, његов старији брат узео оружје и отишао на српску страну. Вероватно су пуцали један на другога, а да то ни не знају. Од тада, нису се видели ни чули 26 година.
Када је НАТО први пут употребио оружје у званичној мисији и како су напали Јастребове без упозорења, прочитајте ОВДЕ.
Извор: Вечерње новости
