Причу никоме није причао све док није сазнао да више од 10.000 мајки сумња да им је дете украдено одмах након порођаја. Тада је, како каже, схватио да је он био с оне друге стране преваре, те да је умало постао купац бебе. Сада је спреман да помогне српским мајкама у њиховој борби, спреман је да буде сведок и да иде све до Стразбура.
Прошла је 31 година, а тог дана се сећа као да је био јуче, све до ситних детаља. Сећа се како му је нуђена беба из породилишта по цени од 10.000 марака или близанци по цени од 15.000 марака. Сећа се дана када је зором из Бугојна са адвокатом Драганом кренуо за Београд да би усвојио дете, а стигао у КБЦ Звездара у породилиште у коме му је лекар рекао "Бирај" у просторији пуној тек рођених беба.
- Ни у сну нисам помишљао да неко може украсти и продати бебу. Тог дана довезао сам се са правником у Београд. Зачудио сам се када ми је рекао да кола паркирам испред породилишта. Ту ме дочекао лекар. Рекао ми је да ћу бебу добити пре дома за незбринуту децу - започиње своју исповест Ивић.
Додаје како му је исти тај лекар рекао како су деце која се дају на усвајање, деца студенткиња које су из провинције дошле у Београд, затруднеле, па не смеју да се врате назад кућама. Иначе, Марко и његова супруга Ана не могу да имају децу, па су се те давне 1988. године одлучили да усвоје бебу или близанце из ових крајева. Марко тврди како је он по сваку цену желео да има девојчицу.
У кафићу у Бугојну сусрео се са адвокатом који га је одвео у Београд. Како каже, за њега су сви тада причали како сређује усвајање деце "преко везе".
- Испитивао ме све редом. Чиме се бавим, како изгледа моја жена. На крају ми је рекао како у Београду могу да бирам дете, али да морам да платим 10.000 марака. Рекао сам му да ће од мене добити 1.000 марака ако усвојим бебу, а ако буду близанци и једно од њих девојчица да ћу му дати 2.000 марака. Уверавао ме је да нема проблема, да он ради у Београду и зна човека, да будем без бриге - присећа се Ивић како је све почело.
Када су се 22. јула 1988. године на његово изненађење зауставили испред породилишта, а не испред сиротишта, Марко се сећа како је Драган ушао први у болницу, а онда се вратио по њега.
- Остао сам сам са доктором и он је почео да ме испитује о свему. Потом ми је рекао да беба кошта 10.000, а близанци 15.000 марака - исте цене које је споменуо Драган. Говорио је како је он хуманиста, како је реч о бебама које рађају студенткиње из провинције, које не могу да се удају, али ни да се врате кући са стомаком. Оне дају бебе на усвајање, а онда се деца вуку по домовима, чекајући ко зна колико дуго родитеље. Рекао ми је да и новац који ја дајем њему на руке даље иде за незбринуту децу. Схватите, није ми било чудно што тражи новац, јер је корупција била општа ствар у бившој земљи. Ниси могао код доктора, ако му не даш новац. Зато сам веровао и Драгану да ће преко везе средити да ми брже усвојимо дете - искрен је он.
Да сумња, како прича, почео је тек када је схватио да се не ради о класичном усвајању детета, односно да ће у папирима да буде наведено да је његова супруга родила дете. Понуђене су му три опције: да одмах узме бебу, да се врати са женом па да га узму, или да слажу да је његова супруга трудна па да се врате за 9 месеци.
Након што је лекару показао фотографију своје жене, сестра му је донела мантил, а онда су отишли на одељење са породиљама. Ту му је лекар рекао да руку спусти на кревет оне жене која највише подсећа ликом на његову жену.
- Кренули смо на први или други спрат. Сусрели смо неке сестре које су поздрављале доктора са много поштовања, чиме сам схватио да није реч о било коме. У једној од соба видео сам девојку која стварно личи на моју жену. Ставио сам руку на кревет. Након тога одвео ме је у беби бокс. Зауставио сам се код једне бебе, привукле ме њене дуге трепавице. Била је анђео и ја сам му то рекао. Одговорио ми је да је то баш беба породиље на чији сам кревет ставио руку. Али, онда ми је рекао: "Ивићу, бирај". И ту сам се зауставио. Како да бирам бебу, шта ако хоћу неку другу из тог бокса? Није ту само породилиште од студенткиња, порођају се ту и удате жене - описује Марко тренутак у коме се осећао као скамењен, описујући како се скаменио, те како га је стезало од стопала, преко груди, све до главе.
Након шока који је доживео и тренутка у коме је схватио да се вероватно ради о некаквим "сумњивим пословима" извинуо се лекару и рекао како мора да разговара са женом о свему те како ће да му се јави.
- Рекла ми је да све пустим, да је и њој све то сумњиво и да нешто очито није како треба. Викала је "Није то парадајз да бираш!". А када је дошло до рата, којим сам ужасно разочаран, све то ми се још више смучило. Помирили смо се са судбином и нисмо више трагали за усвајањем детета - присећа се Ивић.
Ипак, прича Марко Ивић '99. године за време бомбардовања Београда сетио се те девојчице дугих трепавица, коју је желео да усвоји и почео да шаље писма НАТО-у да обуставе бомбардовање.
Нисам чуо да је неко сиротиште погођено, па ми је било лакше. Увек мислим на њу, као да је то моје дете.
Након 31 године, Марко је проговорио када је препознао своју причу у телевизијској емисији о украденим бебама. Био је шокиран. Мислио је само о томе како су он и његова жена могли да буду купци украдених беба.
- Гледао сам емисију са својом женом, касније смо погледали све емисије снимљене на ову тему. Шокирао сам се. Да сам то тада урадио, нека мајка би још плакала за тим дететом, које би ја хранио 30 година, а купио сам га од лопова. Не бих себи опростио да сам постао део те приче. Био сам купац, до оног тренутка док доктор није викнуо "Бирај!". То бирај спасло ме тога да купим дете - искрен је.
Писао је на много страна света у жељи да помогне српским мајкама да пронађу своју децу. Једно од писама упутио је и у Стразбур. Нису га одбили, чека њихов позив.
Вучићева власт ослобађа криминалце да би их користила за своје послове, више о томе прочитајте ОВДЕ.
Извор: espreso. rs
