Пише: Ђорђе Мамула
Европска Унија од данас до сутра
„Причувајте, се племенити лорде, да вам се корист државе не учини као правда!“
- Шилер
Договор из Париза од 2015.г. предвиђа да се до 2050.г. неће више употребљавати нафта и угаљ. У извештају „Енергија (р)еволуција 2015-100% обновљива енергија за све“ износи се сценарио што бржег напуштања угља, нафте, гаса и нуклеарне енергије да би се од 2050 користили искључиво обновљиви извори енергије. ( енергија сунца, ветра...) У Краљевини Норвешкој већ теку припреме да аутомобили на гориво неће моћи да уђу у ту државу, од 1.јануара 2025.г. и већ рачунају да кроз цену паркинга надокнаде губитке.
Имућне и индустријски развијеније државе, према економским аналитичарима не могу очекивати привредни раст од 3% годишње. То је немогуће, јер људи немају више жељу за већом потрошњом, већ за више слободног времена и квалитетом живота у ширем смислу. Привредни раст у Западној Европи је пак неопходан за Србију, јер само растом Немачке и Аустрије, Србија може својим привредним растом смањити врло велико заостајање за просеком ЕУ.
Од почетка, границе Европске Економске Заједнице и ЕУ су тамо где се возе аутомобили произведени у ЕЕЗ и ЕУ, или где се користи њихова техничка роба или кредити. У многим деловима света, територија се проширује ради пљачке.
Аустрија је иначе родно место нацизма. Године 1989.г. је поднела пријаву за чланство у Европској економској заједници, а постала члан тек 1995. године, у години Дејтонског споразума. Шесдесетих, седамдесетих година није „могла“ да поднесе пријаву, јер су у италијанском Јужном Тиролу и аустријској Корушкој, бацане бомбе и рушене двојезичне табле (као данас у хрватском делу ЕУ). Године 1972.г. је из Аустрије у Југославију убачена усташка терористичка група. Осамдесетих, није било згодно, јер је бивши генерални секретар УН и бивши нациста Курт Валдхајм, био председник Аусртије, пошто је претходно објављена његова нацистичка прошлост, као нацистичка прошлост једног вода немачких генерала у НАТО пакту. У Аустрији данас више није важно да ли је неки политичар градишћански Хрват или корушки Словенац.
Са друге стране океана, у САД, просечна плата стагнира већ пола века, од времена председника Форда и америчке капитулације у Вијетнаму. Пре Трампа, Обама је владао декретима, јер није имао већину у Конгресу и Сенату.
У Европи, еврозона практично стагнира а слаби и њен економски успех од гобалне кризе 2008.г. Заједнички именитељ кризе је: евро. Немачка је неуспешна а представља себе као пример, али само државама евро зоне. Немачка привреда је порасла за 6,8% од 2007.г., али уз просечну стопу раста од само 0,8% годишње, што је неуспех. Такође, утисак је да је немачки учинак слабији од јапанског.
Према подацима, реалне зараде у Немачкој су падале у просеку 1,6% годишње у периоду од 2002.г. до 2012.г. Такође се број слабо плаћених радника са 16% повећао на 20%. У првих неколико година овог века сиромаштво и неједнакост такође су порасли.
Највећа очекивана корист од страних инвестиција би требало да буде пренос знања и технологија у Србију, а не само улагање у ниско продуктивну производњу која упошљава неквалификовану или полуквалификовану радну сангу. Овај феномен је познат као „ефекат преливања“ нових знања и технологија. Али Немачка недели то мишљење о Србији. Изостале су веће инвестиције.
Битна улога државе је да своје произвођаче повеже с мултинационалним компанијама и омогући им приступ знањима и методикама које ове за себе чврсто држе, отварајући пругу уског, споредног колесека за другоразредне садашње и будуће чланице ЕУ.
Зато се Србији константно шаљу само мање битне инвестиције у нископродуктивне производње : мотање каблова, производња тестенина, конфекције и слично). Ново лице капитал односа је одавно пред свима, а немамо ни довољно стручњака. Мањи привредни раст је најбољи доказ.
Немачка је безобзирно рекла да ће чинити све да заустави трансфер технологија и очувала је своје „аусвајсе“, великом бригом за националну безопасност, јер је реч о компанијама у ИТ сектору и производњи вискософистицираних технологија.
Суштина је у финансирању која притискају конкуренцију, а нису на дохват руке домаћим бизнисменима и веома су јак индикатор ситуације.Творци српске економске политике се жестоко баве привлачењем страних директних инвестиција, верујући да ће тако повећаати привредни раст, као кључни проблем. Незапосленост је као ноћна мора решен великим одласком из Србије на Запад, посебно у ЕУ, што је вид гласања пре избора, али ногама. Наиме, све више грађана Србије појединачно улазе у ЕУ, сваки дан. Сточедрдесеттри особе дневно. Изостанак квалитетно, савремено образованих људи довео је до тога да је Србија затечена губитком корака са светом у транзицији ка бољем сутра.
Недавно се потпредседник краљевске владе Норвешке захвалио једном нашем професору, што је Србија поклонила 200 милиона евра Норвешкој. Школовање лекара у Норвешкој кошта милион евра, а из Србије је у Норвешку отишло већ 200 лекара.
Многима би требало да буде јасно да је верглање да ће интеграције у ЕУ значити већи прилив страних инвестиција покривалица и скривалица. Суд мора бити суд, уговор мора бити уговор. Судски поступак не може трајати 600 дана. А од регистрације фирме до прикључка за струју, несме бити корупције, због чега Влада Србије за инвеститора све завршава, како је запазио представник Светске банке у Србији у априлском интервијуу листу „Политика“. Ово стога, да би инвеститора заштитила, јер сигурно недолази да би судске спорове овде водио 3 године или незаконито преплатио почетак пословања, у складу са законом. О положају домаћих инвеститора да не говоримо и зашто нема њихових инвестиција сложене технологије.
Домаће државне банке не би требало приватизовати, јер свуда у демократском свету државне банке су најугледније и најстабилније. Међутим за Комерцијалну банку је поново одређен, готово стални, приватизациони саветник, страна компанија Лазард. Та фирма је за 600.000 евра проценила „Телеком“ и саветовала јавност да је та продаја нужност. Нешто као права одлука.
Да је у Србији на делу либерални капитализам, који се често оптужује, приватизација би већ била одавно завршена. Зато још траје.
Ефикасне државе, чији се ауторитет заснива на слободи грађана, чувају државно власништво у стратешким секторима, као што су безбедност, финансије, информационе технологије, телекомуникације, енергетика и водопривреда.
То је роба ван промета и услуга.
Да ли се новинари Бујановачког портала плаше? Више о томе ОВДЕ.
Извор: Правда
