У том министарству наводе да се јавна расправа, која је почела 25. октобра 2019, завршава у петак, 22. новембра. Како је најављено, након тога се у року од 15 дана разматрају предлози и примедбе на овај акт који ће онда бити достављен Влади Србије.
Бојан Клачар, из Центра за слободне изборе и демократију (ЦЕСИД), изјавио је да би већ 2020. године први референдуми по усвајању овог закона могли да буду о правосуђу и статусу такозваног Косова.
"Несумњиво је добро што ћемо добити модернији закон. А лоше је што се то дешава непосредно уочи та два важна референдума. Па остаје питање због чега то није урађено годину, две или пет пре тога", каже Бојан Клачар из ЦЕСИД-а.
Закон који је на снази од 1994. године предвиђа да је за изјашњавање грађана о промени Устава Србије, за или против неке одлуке, потребно гласање више од половине уписаних бирача (50 одсто плус један).
Нацртом новог закона о референдуму сада се укида референдумски кворум, односно праг излазности, и уводи правило да се одлука доноси гласовима већине од изашлих бирача.
Тај закон не доноси се због евентуалног референдума о Косову већ да би се ускладио са Уставом, изјавио је за РСЕ Саша Могић, помоћник министра државне управе и локалне самоуправе.
"Уколико би, на пример, сада расписали референдум за било какву промену Устава важећи закон о референдуму не би могао да буде примењен. Зато што је Устав уредио то питање, а не Закон. Сви остали коментари су у домену политике, а не права", наводи Могић.
Уставом Републике Србије из 2006. године, чије измене су верификоване на последњем од пет референдума по различитим питањима од 1990, предвиђено је да се промене највишег правног акта потврђују одлуком већине изашлих бирача, без референдумског кворума, што не прати актуелни закон. Тада је у српски Устав унета преамбула у којој стоји да је "покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије".
Зоран Ивошевић, бивши судија Врховног суда Србије, најављене промене најпре види као припрему за референдум о такозваном Косову.
"Ако се у Уставу напише да се мењају границе Србије, и то онда буде референдумско питање, онда овако о томе може да одлучи и само троје грађана. Ако су двоје од њих 'за', они могу бити довољни да се та промена заиста и деси", сматра Ивошевић.
По Уставу, "предлог за његову промену може да поднесе трећина народних посланика, председник Републике, Влада Србије или најмање 150.000 бирача. Тај предлог затим мора да одобри Народна скупштина двотрећинском већином од укупно 250 посланика. Уколико парламент прихвати предлог следећи корак је усвајање акта о промени Устава на републичком референдуму. Такво изјашњавање није обавезно за сва питања, али јесте ако се односе на промену преамбуле, начела Устава, људска и мањинска права и слободе, уређење власти, проглашавање ратног и ванредног стања, одступање од људских и мањинских права у ванредном и ратном стању или поступак за промену Устава", пише у члану 203.
Дугогодишње усклађивање Закона са Уставом
Садашња власт у Србији, предвођена Српском напредном странком, за сада званично говори само о изменама Устава у области правосуђа. Оне су предвиђене акционим планом за поглавље 23 у преговорима Србије за чланство у Европској унији и захтевају се ради веће независности, деполитизације и ефикасности судства. Крајем прошле године, у новембру, упућивањем Предлога Владе Србије за промену Устава Народној Скупштини процедура је формално почела.
Управо референдум о приступању Европској унији, сматра Бојан Клачар, у будућности би могло би да буде треће велико изјашњавање грађана Србије.
"Међутим, имајући у виду последње догађаје и реалну ситуацију у европским интеграцијама чини се да ће тај референдум ипак да дође на дневни ред касније него што се у први мах чинило", оцењује Клачар.
Зашто је Србији требало 13 година да почне усклађивање Закона о референдуму са Уставом, јер рок за то је био до краја 2008. године, прецизног одговора надлежних нема.
Зоран Ивошевић подсећа на уставну категорију да су грађани носиоци суверенитета.
"Ако се слободно изражена воља грађана не мери њиховим бројем у бирачком списку, него само изашлима на гласање, онда је троје довољно да се оствари сувереност свих грађана. Па сада видите да ли је то демократски или не. Ја мислим да није", сматра Ивошевић.
Пет референдума од увођења вишестраначја
Председник Србије Александар Вучић поновио је почетком јуна 2019. да се "залаже за разграничење на Косову", што је опција која се последњих месеци не помиње, док је истраживање Центра за слободне изборе и демократију (ЦЕСИД) из октобра 2018. показало да такво решење косовског проблема не подржава 44 одсто грађана Србије, док се 'за' изјашњава четвртина испитаних.
У Србији има нешто више од 6,7 милиона регистрованих гласача, податак је Републичког завода за статистику, док је становника само пар стотина хиљада више, нешто мање од седам милиона. Тако да је раније, до 2006, за било какво референдумско питање било потребно да се изјасни најмање 3,35 милиона грађана.
Суштина измена, наводи Саша Могић, је да се грађани лакше и више укључе у послове јавне власти.
"Уколико грађани сматрају да нека питања Законом нису добро уређена, и ако постоји велика подршка у јавности да се то мења, све то може да буде предмет референдума, односно народне иницијативе којом се тражи његово расписивање", закључује Могић.
Пет референдума одржано је у Србији од увођења вишестраначја.
Године 1989. био је референдум о укидању уставних надлежности покрајина Косово и Војводина, а 1990. о Уставу и првим вишестраначким изборима.
У мају 1992. био је референдум о државним симболима, застави са петокраком, грбу са четири оцила и химни "Марш на Дрину" који је проглашен неважећим јер није било довољне већине гласова.
Године 1998. одржан је референдум тадашњег председника СР Југославије Слободана Милошевића о томе да ли у решавању проблема Косова треба да учествују инострани представници, а 2006. референдум о новом Уставу у ком се истиче да је Косово део Србије.
Све њих иницирала је власт, ниједан грађани.
У уџбеницима у Албанији пише да је Косово Србија! Више о овоме прочитајте ОВДЕ!
Извор: Радио Слободна Европа
