Пише: Peter Kenig за The Saker
Боливија има највеће на свету – надалеко познате резерве литијума.
Дугорочни „вин-вин“ уговор између Кине и Боливије био је у припреми од почетка 2019. године и о њему се преговарало као о уговору са 51 одсто удела Боливије – и 49 одсто удела Кине у аранжману, а производња акумулатора и осталих литијумских производа предвиђена је да буде у Боливији – додата вредност, отварање нових радних места у Боливији – са почетном инвестицијом од 2,3 милијарде америчких долара. То је требало да буде потписано када је дошло до боливијског војног удара који је покренуо САД.
Огроман удео овог мулти-милионског уговора добили би Кинези. Стога није претерано веровати да и сам амерички војни удар, посебно његов временски распоред – има неке везе с литијумом Боливије – тачније са споразумом Кина-Боливија.
Имати социјалистичку владу сигурно је био разлог државног удара, али не једини, можда чак ни кључни разлог. Боливија је, као и Венецуела, богата природним ресурсима, гасом, нафтом, минералима и металима – и литијумом, лаким металом, који се користи за акумулаторе, посебно акумулаторе за електричне аутомобиле.
Они су идеална имовина коју ће неолиберална влада приватизовати у корист неколицине локалних олигарха и страних корпорација – углавном америчких, наравно. Крађа природних ресурса из земаља у развоју је кључни циљ покушаја царства да успостави монетарну и територијалну хегемонију света.
Већ пре него што је Ево Моралес први пут преузео функцију у јануару 2006. године, обећао је боливијском народу да ће огромно богатство природних ресурса Боливије припадати Боливији, боливијском народу.
Међу првим акцијама његовог Председништва била је делимична национализација угљоводоничне индустрије – гаса и бензина.
Ево је наследио од својих претходника апсурдан аранжман, где би стране корпорације у просеку примале 82 одсто профита од експлоатације угљоводоника, а преосталих 18 одсто би остало у Боливији.
Када је Ево дошао на власт 2006. године, он је тај удео преокренуо: 82 одсто за Боливију и 18 одсто за стране компаније. Западни свет је био затечен и упозоравао да ће сви страни инвеститори напустити Боливију – и да ће она остати сама, а да ће се њена економија безнадежно распасти.
Ништа се од тога није десило, наравно. Јер чак и према овом новом аранжману, стране корпорације су зарадиле довољно да остану у Боливији. Они су тамо и данас.
На сцену ступа литијум, мекан, лаган и лако запаљив минерал – оно што неки називају златом 21. века. Укупне светске познате резерве литијума су око 15 милиона тона, са потенцијалом до 65 милиона тона. Боливија сигурно има највећа појединачна лежишта литијума на свету са процењених девет милиона тона, што је око 60 одсто свих познатих резерви.
Литијум Боливије до сада је остао неискоришћен, док су главни актуелни произвођачи Чиле, Аргентина, Аустралија и Кина. Резерве Боливије налазе се у Ујуни, највећој сланој пустињи на свету (око 10.000 км2) у удаљеном јужном крају Боливије, око 4.000 м надморске висине.
Приступ је компликован због надморске висине и даљине, а ископавање литијума је такође повезано са еколошким проблемима. Коначно, и можда најважније, Ево Моралес је обећао својим људима да се овај драгоцени ресурс неће само извозити као сировина, већ ће се прерађивати у Боливији, тако да додата вредност и велике користи остају у Боливији.
Од почетка ове године Боливија преговара са Кином путем повезивања са кинеском иницијативом БРИ. Један део је подразумевао и екстракцију литијума и индустријски развој. Кина је могла да ову сиромашну земљу Јужне Америке извуче из сиромаштва.
С обзиром да се Кина у свакој прилици омаловажава и одбацује, очигледно да такав вишемилионски дугорочни аранжман, за тржиште које Запад жели да добије за себе, није допуштен од стране праве осе зла, Сједињених Држава, европских вазала, Канаде и Аустралије. Дакле, председник Ево Моралес и његови блиски савезници морали су да оду.
Предвидљиво је да ће тренутна „привремена“ влада прогласити ванредно стање, што значи де факто војно-полицијску диктатуру. Природно богатство сиромашне земље која жели да користи резерве за бољитак свог народа може бити проклетство – а нарочито ако та земља има социјалистички режим. Али, као трачак наде, познато је да је боливијски народ снажан и непоколебљив бранитељ својих права.
Дакле, уз подршку и солидарност људи суседних земаља који протестују због изгубљених грађанских права, Чилеа, Еквадора, Аргентине и можда ускоро и Бразила, неће сви бити изгубљени.
Које све стране службе оперишу по Србији и шта им је циљ прочитајте ОВДЕ.
Извор: webtribune.rs
