Пише: Јасмина Лукач
У случају избора 2020. “друга страна” биће политичке снаге окупљене око Драгана Ђиласа које ће, вероватно, остати при бојкоту. И то претрчавање може, као и у случају архетипске ратне варке у Тројанском рату, уместо “поклона” тврђави власти СНС-а, представљати њено рушење.
Треба разјаснити да таква организација не мора у овом тренутку да има одређени скривени план, већ да ће се у улози Тројанског коња наћи и задесити захваљујући развоју догађаја.
Да би се то разумело, треба поћи од неколико свима видљивих чињеница, без гледања у дрвене коње из хеленских епова. Прва, је да су избори политичка ситуација по себи, не више једна унапред гарантована процедура. Не морамо ићи до Америке Доналда Трампа да то схватимо, можемо се осврнути на 6. октобар и изборе на Косову. На територији која нема ни два милиона становника и која је међународни протекторат и под надзором бројних страних служби, исконструисана је криза “отровни гласови”, готово смешна по својој наивности. Али, политички није нимало наивна. Док се у Француској 2017. од преко 40 милиона становника, колико увече на изборни дан знало да је победник Емануел Макрон, у Приштини се скоро два месеца после гласања, још не зна ко је прешао цензус и да ли Аљбин Курти има већину са Исом Мустафом без Српске листе.
Даље, кључ сваких избора постала је нека кризна ситуација – Трамп ће се уосталом борити за други мандат, из позиције председника над којим је покренут опозив. Сетимо се, када је Српска напредна странка долазила на власт, кризни моменат између два изборна круга одиграо се врло просто. Барем то сада тако изгледа. Александар Вучић и Томислав Николић су само просули џак са наводно украденим гласовима из Панчева на степеницама парламента, између два круга председничких избора 2012. Борис Тадић је платио данак својим грађанским и европским уверењима, уместо да одговори кризом а могао је, када је из Европске комисије три сата пре затварања биралишта честитано Томиславу Николићу, он је исте вечери предао власт. Очима садашњег времена гледано могао је Тадић да каже да је честитка портпарола ЕК, која никад до краја није објашњена, као ни џак са гласовима из Панчева, недопустиво мешање у изборни процес. Могао је да тражи понављање другог круга избора, али није.
Већ смо више пута писали на овом месту, да се опозиција која је настала након што је Тадић предао власт, на изборима 2016. и 2017. показала немоћном и неспособном да произведе кризни моменат везано за изборе. И још више, немоћном и неспособном да изведе грађане незадовољне влашћу на улице.
Крајем 2018. године и почетком 2019. то се међутим, суштински променило. Драган Ђилас, некадашњи Тадићев блиски сарадник, успео је да окупи опозиционе снаге у какав такав Савез за Србију и изазове озбиљне демонстрације и у Београду и по градовима Србије. И то демонстрације које се понављају, где се људи редовно одазивају на позив да изађу, без обзира на њихову слабу бројност.
Само то – Савез, редовне демонстрације и идеја бојкота – међутим, нису довољни. Током ових месеци показале су се још две неопходне ствари за промену власти. А то је конструисање једног критичног догађаја, за који у ери друштвених мрежа и брзих медија, уопште није битно да ли је масован, него колико масовно ће бити преношен. Са упадом на РТС у марту који је предводио Бошко Обрадовић и Двери, али и са понављањем “опсаде” зграде државне телевизије (Јавног сервиса) почетком новембра, опозиција је показала да је у стању да било кад и било због чега изазове критични догађај.
И најзад, ту је кључни и последњи чинилац, а то је да је опозиција у стању не само да изазове догађај него и кризу. Ово је показала Мариника Тепић из Ђиласове Странке слободе и правде, тиме што је само податке о наводним пословима људи из државног врха, који су већ постојали на Интернету и у медијима ван главног тока, представила у одговарајућем размаку, на одговарајућем месту – у парламенту. И уз сопствено тумачење. За све који су очекивали да се овако нешто деси 2016. или 2017. по угледу на Северну Македонију, када је Зоран Заев објављивао тајно снимљене разговоре да би срушио Николу Груевског, ово је било зачуђујући ефекат. И то још јачи, јер одузима упориште да иза опозиције стоје стране владе, дајући на значају крилатици Савеза “за своју слободу изборићемо се сами”.
Вучић је неусмњиво свестан да први пут од како је на власти против себе има организацију способну да изазове кризу, кризни догађај и демонстрације. И зато он не води само пуку битку за легитимитет избора 2020. тиме што ће на гласачком листићу бити двадесетак листа понуђених на заокруживање, већ много дубинскију борбу. Најбољи резултат по њега биће, не да освоји већину у парламенту, то се подразумева, него да избегне кризу коју не може да контролише. Можда и да проба да је избегне “жртвујући” локалну власт у појединим градовима.
Проблем је међутим, да се то заиста и изведе. Уколико Савез за Србију остане при бојкоту, опозиционе листе биле тројанске или не, ни у локалним скупштинама не могу појединачно да узму више од десетак одсто гласова. Уосталом, то се показало у Кули, Кладову и Дољевцу прошле јесени, где је СНС ишао и до 67 одсто, а групе грађана које су учествовале, добиле 7 до 9 одсто. На пример, чак и кад би Вучић хтео да “преда” Крагујевац Верку Стевановићу, “одузимајући” га од Радомира Николића, не би успео. Јер, не могу противници бојкота у опозицији да освоје довољно гласова за то, држи их у замци бојкот и неминовна борба СНС да подигне излазност. У најбољем случају, Александар Шапић са СПАС-ом може да задржи Нови Београд, а Милан Стаматовић са Здравом Србијом Чајетину, али где је ту нови пробој? Где је неко да се похвали да је “освојио Цариград”, односно Истанбул, сем евентуално као на руским изборима, да се похвали да је успео да намакне више локалних одборника него што је раније имао. Вероватнији је сценарио, и ту се враћамо на Тројанског коња, да ће нека групација проценити да ће се више истаћи и постати значајнија, ако цикне да су избори били покрадени, и да отрчи код Ђиласа, да се придружи кризној ситуацији. Пре то него да објашнајва да је 4, 5 или 7 одсто невероватан успех у условима изборних притисака.
За успех је потребно имати преко 20 одсто, а тешко да се то може очекивти од најављених учесника избора, већ и стога што су они међусубно супротстављени и “комадају” исту групу бирача.
Најављена је тако Србија 21, по називу организације Ивана Андрића из старог ЛДП-а. У тој Србији 21, могу се наћи и делови ДС-а који су против Зорана Лутовца али без подршке у чланству (Гордана Чомић је на унутрашњим изборима у Новом Саду освојила један глас, а Лутовац 30), Драган Шутановац са својом невладином организацијом заговорника чланства у НАТО, удружење Глас историчара Николе Самарџића, а могуће и Покрет слободних грађана Сергеја Трифуновића… Друга је странка познатог социолога Јове Бакића, који преузима Социјалдемократску унију на љутњу њеног оснивача Жарка Кораћа. Кораћ већ пет година није ни у чланству странке коју је основао у пролеће давне 1996. противећи се одлуци Весне Пешић да уђе у коалицију Заједно са Зораном Ђинђићем и Вуком Драшковићем. Та нова лева, из СДУ рођена, организација, нудиће се као нова бирачима који имају одбојност према људима из Србије 21, као и онима који су за бојкот, али нису за Ђиласа и Савез. Речју ултраграђанска опција против умерене из Србије 21. Трећи јуришник на исте опозиционо опредељене бираче је и Грађански демократски форум, заједно са Странком модерне Србије, што је спајање отцепљених крила ПСГ-а и Доста је било, два изборна и постизборна губитника из 2016. и 2017. То је нека средња грађанска опција.
У корак са модом кратких и нових политичких назива, али са супротне стране, иде и Метла 2020. која настоји да се одрекне терета ДСС-а и да лансира Милоша Јовановића као лидера нове деснице, за оне који су за бојкот али им је неприхватљив Вук Јеремић и Бошко Обрадовић из Савеза за Србију. Ово је грађанска десница која, то истраживања показују мада се многи чуде кад то дознају, показује значајне сличности са ултраграђанском опцијом.
Биће наравно и других учесника – ултрадеснице у лику Војислава Шешеља који можда неће прећи цензус, јер мора да се рве са Мишом Вацићем, те свакако и живописних ликова који ће се створити ниоткуда као Лука Максимовић у Младеновцу 2016.
Већина побројаних (али не сви) има важну заједничку особину, а то је да они лако могу и да “изађу из приче”, у коју нису много ни уложили. Мало су били у јавности, као да су “седам дана ријалити играчи”. И да после избора кажу да су ето пробали, али да нису успели. Са друге стране, у оквиру опозиционих снага које су за бојкот и за приступ изборима као политичком догађају по себи, најтежи је положај Демократске странке. ДС-у јавност Србије неће опростити, не некакву издају политичких вредности, него ако не буде на страни победника 2020. И то баш тада када ДС буде обележавала 30 година обновљеног рада, након слома комунизма.
Прочитајте ОВДЕ из чије то кухиње стиже најновија афера.
Извор: demostat. rs
