Њена популарност уопште не би била проблем нити би била тема дискусија да председница Хрватске, у правилу, не згражава јавност понављањем својих политичких размишљања, и то у толикој мери да је постала не само предмет критика него се неретко њене изјаве исмејавају. Но, иза тог вербалног перформанса којем је хрватска председница склона крије се, како виде њени критичари, опасна потреба за ревизијом истине, а најчешћа су мета њених коментара политичко-идеолошки противници и југословенска прошлост Хрватске.

Последња изјава хрватске председнице која је изазвала буру реакција односила се управо на живот у социјалистичкој Југославији. Изјавивши да је "девојка рођена с погрешне стране 'гвоздене завесе'" и да је "сањала друга места на којима су људи имали слободу избора, где се слободно могло говорити и изражавати уверења, а да се због тога не буде прогоњен", по мишљењу угледних хрватских историчара, изрекла је "ноторну лаж".

Седам пута изречена лаж

Склоност обмањивања јавности "игра" је у којој Грабар-Китаровић ужива, каже историчар Драган Марковина, а њена склоност "да говори неистину" толико је изражена да је постала и тема новинских колумни.

"Колинда Грабар-Китаровић, а то је Борис Дежуловић у својој последњој колумни педантно побројао, тачно је седам пута у јавности изрекла ту очиту лаж о Југославији као земљи иза 'гвоздене завесе'. Дакле, није реч о случају него о систему који очигледно има неки циљ. Једино је питање: који? Мислим да је свакоме јасно да хрватска председница зна да лаже; напросто је немогуће да неко ко се цео живот бави спљњом политиком не зна овакву чињеницу. Једнако као што је немогуће да не зна како је Лијепа наша била службена химна СР Хрватске, па је исто тако изјавила да се та химна не зна певати. Та земља је била далеко од идеалне, али у многим стварима, друштвене станоградње, социјалне, радне и здравствене заштите, па све до планске урбанизације била је свемирски брод за земљу коју Колинда Грабар-Китаровић данас води. Дакле, зашто лаже? С једне стране, вероватно заиста због кампање, али, с друге, очигледно с циљем спровођења неке међународне политике."

По мишљењу историчара Твртка Јаковине, једина истинита ствар коју је Грабар-Китаровић навела у говору јест да је реч о комунистичкој земљи, све остало су "ноторне неистине". Проблем с јавним иступима хрватске председнице, додаје Јаковина, јесте то што неретко хрватске грађане доводи у непријатне ситуације да се "стиде своје земље".

"Она мора знати да мора говорити тачно, онако да не доводи све друге људе у збуњеност. Дакле, не можете напросто лагати, не можете лагати на најочигледнијим стварима и, без обзира на то што мене заиста што се тиче Колинде Грабар-Китаровић ништа не изненађује, јер никада не очекујем да ћу чути нешто што не знам или да ће то бити нешто због чега ћу бити поносан, да не кажем барем тако да се не срамим и да ме није стид због ње, а често и због себе самог јер долазим из таквог контекста где је она председница. Ви се морате држати базичних здраворазумских података. 'Гвоздена завеса' није била око Југославије; она је била комунистичка, имала је једнопартијски сустав, имала је огромних проблема и били су различити у различитим деловима земље. Можда је она живела ужасно тешко и све је то јако тешко проживљавала иако ја по њеном хабитусу не бих рекао да је било тако, да се уопште превише бавила тим стварима. Она говори неистине. 'Гвоздена завеса' односила се на земље источног лагера, којима је СССР био онај који је заповедао и који је могао утицати на њихову политику. Југославија је имала Комунистичку партију, али је била независна од СССР-а, била је другачија од осталих земаља совјетског света. Она није била запад, али није била ни исток и то је ноторна ствар."

Различита искуства

И Марковина је недвосмислен кад каже да Југославија није била део источног лагера, али га занима зашто хрватска председница инсистира на тим темама.

"Наравно да не може, али то нас питање доводи до кључног разлога њезине агресивне кампање у вези с овим питањем. Наиме, западна политика, а у првом реду америчка, још је ментално у добу пада Берлинског зида и Фукуyамине промашене тезе о крају историје. Како је неолиберализам у очитој кризи и све већи број људи с правом је незадовољан огромним социјалним раслојавањем, очито се покушава убити идеја о свакој политичкој алтернативи. У том свемиру на једној страни је демократски либерални запад, а на другој тоталитарни исток. Трагедија целе приче је у томе што наши националисти пристају на то да прећуте специфичност југословенског пута, у ком смо сами ослободили земљу, имали масовно подржану аутентичну левицу и направили много више западну земљу, али са социјалистичким уређењем. Она је била земља политичких неслобода, али није била иза гвоздене завесе."

Кад се говори о социјалистичкој Југославији, морају се уважавати историјске истине и историографски факти, кажу саговорници. Истичу да је и хрватска председница свесна тих чињеница, али их намерно игнорише. Занимљиво је, каже Јаковина, да она долази из миљеа који је управо супротан обрасцу развијаном у источном лагеру.

"И њен је отац најбољи пример тога. Приватници, привредници, власници ресторана, такси обрта и месара нису били могући у другим земљама, а да не говорим о осталим стварима. Довољно је погледати – а она је довољно стара да се тога сећа – серије из оног раздобља. Сигурна сам да се сећа Болнице на крају града и Жене за пултом у Чехославачкој, која је била богатија од Југославије, па нека види аутомобиле или колико су путовали на Запад, а да не говоримо о онима из мање срећнијих земаља лагера. Те су ствари толико ноторне – од уметничке сарадње, од музике и рок музике која је долазила. Коначно, од извођења дисидената из источне Европе на југословенским позорницама. То је био начин на који су се доказивали да су другачији у односу на источни лагер."

Марковина дели ставове колеге Јаковине, истичући да је једина сличност између Југославије и осталих земаља источног лагера та што је искључиву власт имала једна партија и што је комунизам био идеолошки оквир и додаје: "По свему осталом, понајпре по недостатку тоталне контроле над друштвеним животом, могућношћу путовања, поп-културним утицајима, животном стандарду, та се искуства једноставно не могу ставити у исту реченицу и никакав актуални ревизионизам то неће моћи променити. Југословенско искуство је аутентично и друкчије и због тога је опасно."

Прочитајте ОВДЕ  шта је све рекла Колинда.

Извор: Ал Џазира Балканс