09-11-2019 22:55 Србија Став

Ових дана, као и годинама уназад, сведоци смо да се у домаћем јавном дискурсу све више говори о проблему слободе медија. Новинари и уредници разних штампаних и електронских медија све чешће се појављују у неким од „слободних“ и „независних“ новина и телевизија с темом дефицита медијске слободе у Србији.

Киоск (Фото: Јутјуб)

Пише: Протојереј Владан Симић

Нисам стручњак за медије нити социолошке феномене и не знам узроке наведеног дефицита, али сам уверен да у нашој земљи, каква год она била, не постоји човек који ће негирати било чије право на слободу, а поготову право на слободу штампе и медија уопште или слободу мишљења и говора. Или, ако такав човек можда постоји, онда је тешко замислити да би своје ставове изнео јавно, без страха да ће од стране целокупне јавности бити одбачен на маргину друштва. С друге стране, не знам ни колико је процената наших обичних грађана способно да из свог угла, односно с позиције свакодневног корисника медија, препозна разне аспекте проблема медијских слобода или поштовања људских права уопште, макар када је реч о земљи у којој живимо.

Сви су исти

Ако су за слободу медија или њено ускраћивање по правилу најодговорнији они који су на власти – „режим“ или „позиција“, како је коме драго – за очекивање је да опозиција, када дође на власт и постане позиција, подари највеће медијске слободе и широм отвори врата слободном мишљењу и говору. У нашем искуству је ситуација потпуно другачија. За све пропусте и (не)дела за која критикује режим, по освајању власти, опозиција и сама бива критикована. Дакле, овако посматрана ситуација јасно показује да решење проблема медијских слобода није искључиво у промени власти јер, рекли бисмо, сви су они исти.
Мене више занима улога самих медија у креирању медијског простора и ослобађању истог од контаминираних идеја које се противе основама демократског друштва, као, на пример, да је слобода човека ограничена слободом другога човека. Ако овај аксиом применимо на медије и појединца, долазимо до мноштва питања на која би медијски посленици и власници медија требало да дају одговор.

Пођимо редом! Да ли се у ограничење медијских слобода убраја и чињеница да уредници неретко мењају садржаје текстова новинара и прилагођавају их тренутној уређивачкој политици? И ко уопште креира ту уређивачку политику? Да ли се за све пита уредник, чија креативност и ауторитет, искуство и поштење, треба да буду неупитни, или коначну реч о уређивачкој политици доноси капитал? Да ли концепт уређивачке политике нешто значи, или се он користи само као еуфемизам за интересе крупног капитала, трговину утицајем и формирањем јавног мњења?

Јавни линч

Поред ове јасно видљиве провалије између медија и истине, појављује се још једна, много већа, која би се могла описати термином одобреног или пожељног насиља – јавног линча. О чему је реч? Ако верујемо да је слобода човека ограничена слободом другога човека и да би то требало да буде полазна тачка сваког активизма, онда је необјашњива чињеница да се врло лако допушта или, боље рећи, одобрава својеврсни јавни линч појединаца или група, па чак и великог дела друштва у којем живимо, без икаквих последица по починиоце. Ако је свако невин док се на суду не докаже супротно, ко даје право медијима да унапред оптужују и пресуђују, а када се покаже да истина није на њиховој страни, да наставе свој линч као да је судска пресуда у складу с њиховим раније донетим судом? Где је ту истина и где је објективност? Како је могуће да медији у име својих права на слободу изражавања и мишљења могу несметано да својим неистинитим информисањем или манипулисањем полуистинитим информацијама (спиновањем) унапред оклеветају људе и унапред их прогласе кривим, а да за то не поседују никакве озбиљне аргументе или материјалне доказе? Зар и њихова слобода није ограничена слободом другога човека? Ко је дозволио да се у име слободе говора угрожава туђе право на слободу и одбрану свог достојанства? Није ли такво поступање медија заправо укидање слободе појединца, па и читавог друштва? Зар се тиме не наноси штета свима – и онима о којима се пише и онима који такве текстове читају? Да ли медијске слободе припадају само медијима или се оне тичу читавог друштва и сваког појединца као корисника медијских услуга? Простије речено: да ли они медији којима истина није на врху пера имају одговорност и према својим читаоцима и гледаоцима којима на тај начин манипулишу?

Пресуда „Блицу“

Један од добрих примера за постављена питања јесте недавни епилог судског процеса који је епископ бачки г. Иринеј водио против дневних новина Блиц за неистине објављене уочи почетка Светог архијерејског сабора прошле године. Пресудом Вишег суда у Београду потврђени су сви наводи из тужбе епископа Иринеја, а Блицу је наложено да објави текст пресуде. Уреднику Блица и аутору неистина није пало на памет да упуте јавно извињење за своја писанија и тиме покажу макар минимум људскости, достојанства, поштовања цивилизацијских норми и новинарске етике. Изгледа да им то није део уређивачке политике. Уместо да, у складу са судском пресудом, одговор епископа Иринеја објаве на истој страни и у истом формату као и свој неистинити текст, објавили су непотпуни текст пресуде суда, и то на дну 18. стране, у рубрици Хроника (црна), испод текста с великим насловом језивог садржаја који се односио на убиство старице из Земуна.

Али оно што је најгоре у свему и због чега наводим овај пример јесте чињеница да се Блиц није извинио ни својим читаоцима које је изманипулисао, слагао и довео у заблуду. И ту, нажалост, није крај. Наставак кампање против Српске православне цркве и њеног патријарха, Светог синода и портпарола траје без престанка и верујем да ће оваквих пресуда бити још више. Верујем и да све те тужбе и пресуде неће зауставити и променити систем који нам је наметнут од стране медија. Када затреба, неко ће своје писаније започети истим „аргументима“ које је суд већ показао као неистине и клевете, али то неће бити важно, јер пропагандна машина мора да иде даље ка своме циљу. По правилу, свако се позива на писање неког пре њега и тако се редом синхронизују хорско лагање и клеветање. Исто је и у другим случајевима разних појединаца који по потреби уређивачке политике заврше на насловним странама и у ударним телевизијским терминима. Блиц и њему слични не трагају за истином него за сензационализмом, а за себе тврде да су дневне новине! У самом старту је суштинска неистина. Нису ту да би нас истинито информисали него да би нас дезинформисали, а ко ће бити мета њихове обраде одлучиће такозвана уређивачка политика у складу с интересима и геополитичким циљевима власника крупног капитала. Зато су такви медији неопходни у процесу разбијања друштва, његовом раслојавању и атомизирању, и, на крају, међусобном супротстављању његових чинилаца. Зато, за успех тог деструктивног процеса, и када не постоји реалан проблем, нешто се мора измислити јер се од нечега мора почети.

Овим не желим да аболирам од одговорности све друге субјекте у овој ствари, поготову не власт, без обзира на то ко је у питању, јер су на данашњој политичкој сцени мање-више сви они који су макар једном у некој инстанци били на власти. Али да су медијски посленици остали на висини своје професије и задатка, да су одбили да пузе зарад личне користи и да су се држали истине, Истина би нас ослободила и не бисмо живели у медијском мраку на који се тако гласно жале. Разумем да у посртању свих слојева нашег друштва ни медији нису могли остати усправни, али барем нису морали и не морају да буду део машинерије која нас гура све дубље у пропаст. Није кључно питање да ли постоји медијски мрак у Србији, јер свако по свом осећању и мишљењу може да закључи да ли живи у мраку или не. Треба питати: ко је угасио светло и одбија да га упали јер му је лакше да ради у тами? Ако најодговорнији медијски посленици (част ретким изузецима) не знају, онда нека одговор потраже у огледалу.