“Сад је у Србији једно карневалско лудило, Вучић ми буквално сваког дана даје сјајне идеје за цртеже. И не само он, већ и ови јадници који су око њега. Они су неисцрпан извор инспирације, стварно морам да их похвалим“, наглашава познати карикатуриста.
Кораксове карикатуре несумњиво представљају сведочанство једног времена јер кроз њих може непогрешиво да се види шта се све дешавало у Србији. Како каже, кад неко за десет или педесет година буде погледао његове цртеже, политичари ће му баш тако и изгледати - као на карикатурама.
"Они које воле оно што радим имају свој став и њих ни у шта не морам да убеђујем. Али када карикатуру гледа неко са мањком образовања, он је сматра увредом. Жестина реакција на карикатуре обрнуто је сразмерна нивоу образовања. Реагују само примитивци, јер не разумеју метафору, иронију…“, оштар је Коракс и на речима.
Признаје да је у прве четири деценије своје каријере безуспешно покушавао да црта живе људе и додаје да је тек након смрти Јосипа Броза Тита добио прилику да ради оно што је желео читавог живота.
“За време Тита нигде није било могуће објавити нешто што на било који начин иритира власт. То је била табу тема, ви једноставно нисте могли да цртате политичаре, па чак и на најнижем локалном нивоу. Неколико пута сам покушавао, али бих увек добио по прстима“, објашњава Кораксић.
Активизам се преселио на друштвене мреже, нема више оне енергије
Он тврди да ни према коме на власти није имао благонаклон однос, наглашавајући да је највише карикатура, око 3.700, објавио у периоду владавине Слободана Милошевића.
"Цртао сам и Ђинђићеве карикатуре кад год сам мислио да за то постоји разлог, али он никад није реаговао. Борис Тадић је чак купио неколико мојих оригиналних карикатура, урамио их и позвао ме на кафу у Председништво. Он чак није ни први председник с којим сам попио кафу, јер ме је пред крај свог мандата угостио и Милан Милутиновић. То је била и прилика да из прве руке сазнам како су у СПС-у доживљавали моје карикатуре. Чуо сам да се Милошевић никад није узбуђивао због мојих цртежа, а сметало му је једино то што његову Миру цртам тако дебелу и са цветом у коси јер га тада више није носила", открива Коракс.
Присећајући се периода Милошевићевог режима, Кораксић каже да сте "тада могли да очекујете да вас неко упуца". Према његовим речима, тај период обележила је полицијска репресија, док се сада за то користе екипе са џиповима које пресрећу и туку људе.
"Чини ми се и да је критичарима режима медијска сцена деведесетих некако више погодовала него данас, иако тада није било интернета. Атмосфера је била другачија, могло је нешто да се каже. Сада се готово сав активизам свео на друштвене мреже и нема више те енергије каква нас је раније красила", сматра Кораксић.
Да је "Самоодбрана" постала странка, одмах бих изашао из те приче
Одговарајући на питање да ли неформална група интелектуалаца симболичног назива "Самоодбрана", међу којима је и Коракс, остаје при ставу да се неће уписивати у регистар политичких странака, саговорник Н1 истиче да није одустало од почетне идеје да “Самоодбрана“ буде нека врста савести друштва, која ће реаговати и износити став кад процени да за тим има потребе.
"Било је предлога да 'Самоодбрана' постане партија, али смо то у старту одбацили као могућност. Партија је једна гломазна организација, нешто попут предузећа, а ми нити имамо новца нити могућности за такву врсту активизма. Да смо се претворили у странку, из те приче бих одмах иступио", каже Кораксић, не остављајући дилему о природи свог ангажмана.
"Замислите да један карикатуриста буде члан партије, па то је бесмислено. С којим правом бих онда могао да критикујем све оно што ми се не свиђа у друштву? Срећом, та идеја није заживела", закључује Коракс.
Извор: Н1
