„Тај начин стварања политичких странака ’купујем-продајем’ показује да неке политичке групе које желе да се оснују у странку немају ни кредибилитет, ни снагу, ни способност да заиста буду политичка странка“, оцењује Милан Јовановић, професор београдског Факултета политичких наука.
Већ неколико странака у Србији основано је у последње време преузимањем већ регистрованих, али неактивних партија.
Ко је преузео партије?
У априлу ове године тако је настала партија Драгана Ђиласа, оснивача опозиционог Савеза за Србију (СзС), јединог челника тог блока који до тада није имао партију. Пререгистрацијом Зелене еколошке партије – Зелени (ЗЕП) формирана је Странка слободе и правде (ССП), на чијем челу је поменути политичар. Дотадашњи председник ЗЕП-а који ју је уступио Драгану Ђиласу постао је један од потпредседника новооснованог ССП-а.
Пре тога је на исти начин странку основао још један актер на опозиционој сцени Србије. Вук Јеремић је у октобру 2017. године формирао Народну странку, чланицу СзС, тако што му је народни посланик Мирослав Алексић уступио свој Народни покрет Србије, формиран годину дана раније. Алексић је након тога постао први потпредседник новостворене партије.
Од почетка у формирању странке није ишао ни Александар Шапић, актуелни председник општине Нови Београд. Опозициони Српски патриотски савез (СПАС), направио је променом имена већ постојећег политичког субјекта „Пулс Србије“, који је основан почетком 2010. године у Краљеву, а којем је председавао Љубиша Јовашевић, некадашњи градоначелник Чачка.
По истој матрици пре неколико година на изборе је изашла Нова демократска странка – сада Социјалдемократска странка Бориса Тадића, некадашњег председника Србије и Демократске странке. Тада није било времена за регистрацију јер су се избори приближили, па се у ту сврху удружила са Зеленом странком.
Да ли је све по закону?
Од Министарства државне управе и локалне самоуправе Радио Слободна Европа је добио одговор да „закон о политичким странкама не садржи одредбе којима би се ограничавала промена било којег податка који се уписује у Регистар, па тако не садржи одредбе о забрани промене заступника или назива странке, осим уколико би такав назив изазивао забуну у јавности, повређивао морална осећања грађана, асоцирао на политичку странку чије је деловање забрањено законом“.
Министарство даље наводи да је „у спровођењу прописа којима се уређује политичко организовање неопходно водити рачуна и о Уставом загарантованој слободи удруживања.
Од ступања на снагу овог закона, 2009. године, до сада 26 политичких странака мењало свој назив, неке и више пута, подсећа Министарство и указује да „Нацрт закона о изменама и допунама Закона о политичким странкама о којем је спроведена и јавна расправа, није предвидео измене којима би се ограничавало право на промену одређених података (заступник, назив, скраћени назив странке)“.
Закон овако нешто не забрањује, а све што није забрањено, дозвољено је, али се ипак поставља питање легитимитета политичке опције која настаје оваквом „трговином“, каже професор Милан Јовановић.
Он оцењује да овакав начин оснивања странка подстиче корупцију и уноси забуну код бирача. То је, додаје, суштински изигравање воље оних грађана који су давали потписе подршке за оснивање првобитних странака.
„Они који су регистровани, а улазе у такав дил показују, у ствари, да желе да се ратосиљају свог политичког чеда и своје организације. Зашто онда нису питали те људе који су им дали потписе да ли желе ту нову странку, да ли желе такав програм, да ли желе тог лидера? У крајњој линији, и једни и други обмањују и бираче и грађане и оне који су им дали подршку за оснивање политичке странке“, истиче Јовановић.
Питање легитимитета
Уз то, додаје, на самом старту нове странке, настале оваквим обликом политичке трговине, поставља се и питање легитимитета лидера и његове овако рођене политичке опције, као и озбиљности његове политике.
„Суштина странке јесте обликовање политичке воље грађана. Ако је то тако, ви онда морате контактирати те грађане што непосредније да бисте учврстили ту странку у настајању. На такав начин не добијате само чланове, активисте него формирате мрежу и показујете грађанима да желите озбиљно да се бавите политиком. А ово се своди на то да ви, у ствари, ’рентирате’ политичку странку“, каже Јовановић.
Једини посао који остаје странци која је преузела већ постојећу јесте да промени име и статут.
Да је овакав начин оснивања политичких партија одлика политичке културе у Србији, сматра Раша Недељков, програмски директор Центра за истраживања, транспарентност и одговорност (ЦРТА).
„То није забрањено, али би то требало да буде предмет осуде грађана, односно, бирача, како се односе према таквој политичкој партији. Бирачи су судије у политичком процесу“, наводи Недељков.
Ригидни услови
Он оцењује да је оваква пракса последица политичког хаоса који влада у Србији, где су „политике и програми давно заборављени и закопани и где је једино важно ко је лидер политичке партије“.
„Отуда апсолутно не изненађује чињеница да неко покушава да дође до мандата или до странке тако што ће ’купити’ неку већ регистровану политичку партију. Очигледно је да се зато не иде на скупљање потписа. Да бисте скупили 10.000 потписа потребна је логистика, потребна је, ипак, нека врста организације, а иза овога очигледно стоји намера да се пречицама дође до некаквих инстант-решења“, каже Недељков.
Он, међутим, истиче да на овај начин организовања политичких партија треба гледати у ширем контексту - из перспективе да ли постоји потпуно слободно политичко организовање.
„Ја пре свега говорим о великим притисцима на бираче, о томе да уколико нисте присталица нечије владајуће клике, ви сте аутоматски проглашени за непријатеља државе. Отуда не треба у потпуности критички гледати на покушаје политичког организовања, где неко ко има намеру да се бави политиком можда чак посегне и за тим путем пречице да се политички организује. Ако, међутим, говоримо чисто теоријски, ја не могу чистог срца да кажем - да, то је поштен и одговоран начин за организовање политичке партије“, појашњава Недељков.
У време власти бившег председника Србије Слободана Милошевића за регистрацију политичке странке било је потребно само 100 потписа, а променом закона од 2009. године треба скупити 10.000, тако да је та лествица подигнута, можда и превише јер је то за странке малих капацитета озбиљан посао, сматра професор Милан Јовановић.
„Сада оснивање странке није једноставно ни са новчане стране, то захтева трошак, а захтева и мрежу активиста, захтева рад и контакт са бирачима и онда су се неке странке довијале на тај начин што једноставно купују странку. Прича се у јавности да се ту развија један облик трговине и мислим да то није до краја легитимно, а политички свакако представља некоректно понашање“, оцењује Јовановић.
Измене закона
У тексту Нацрта измена и допуна Закона о политичким странкама, каже он, не постоје, међутим, одредбе којима би се спречило формирање нове странке пререгистровањем већ постојеће.
Предложено је само да се партије које више од осам година не учествују у изборном процесу или не испуњавају законом, програмом или статутом предвиђене обавезе могу брисати из регистра странака.
Шта је акција српске полиције “Армагедон”, прочитајте ОВДЕ.
Извор: Радио Слободна Европа
