Ово је у емисији "Говорница" изјавио др Бранимир Несторовић, начелник Пулмологије и алергологије у Тиршовој и редовни професор медицинског факултета у Београду.
По многима он је један од најцењенијих и највољенијих педијатара у Србији. Његови пацијенти имају само речи хвале.
У великој исповести пред тв камерама проф. Несторовић је говорио о породици, сиромаштву, српском здравству, политици, колегама, лековима, фармацеутским компанијама...
"Има доста конвеционалних лекара којима се не свиђа оно што ја говорим", каже он.
O породици, богатству и сиромаштву
Моја мајка је имала урођену срчану ману, од које је касније и умрла... Када је родила мог старијег брата, следећи пут су јој рекли да не може у Обреновцу да се породи... И онда сам се ја родио у Београду у Вишеградској.
Моја баба која је била спиритус мовенс наше породице је дошла из Лике са завежљајем на леђима. И пошто је била веома способна успела је да за 30 година направи империју.
И данас се у Обреновцу то зове Лекино сокаче. Ту су моји имали вуновлачару, кројачку радионицу, продавницу, 40 шегрта, куће. Били су јако богата породица. Моја баба је живела скромно до краја живота иако су имали паре. Онда је дошао Други светски рат после кога им је све одузето.
Моја породица је била на озбиљном нишану за истребљење. Мој ујак покојни је био већ виђен за Сремски фронт. Е моја баба је наместила да моја мајка упозна мог оца. Мој отац је био шеф Савеза комуниста за ваљевски срез. У то време је Обреновац припадао Ваљеву.
Он је био велики партијац.
Када је он упознао моју мајку и када се заљубио у њу отклоњена је била опасност за екстерминацију. Годину дана је партијски актив одлучивао да ли он може да се ожени са њом или не. И кад се оженио са њом морао је да абдицира са места фунцкионера. Али баба је спасла породицу.
Породица после рата је постала сиромашна. Било је да се једе и обуче. У то време нико није имао Бог зна шта, па ни ми. Али све што је бака створила је национализовало. Остала је кућа где сам ја сад коју је кипио мој деда за резервну варијанту.
Ја сам прилично расцепљена личност. Моја мајка је била грађанска опција аотац је био до краја комуниста. Прави искрени комуниста. Умирао је у болници и каже ми - Иди плати чланарину, нисам је платио за два месеца, буниће се ови. Стаљина је обожавао али није смео да прича о томе.
Баба је мрзела Тита. Кад је он умро баба је рекла - Сад сам извршила свој животни задатак да наџивим оног скота. Она је умрла са 89 година. Није била болесна, једноставно је одлучила да умре. Легла је у кревет и рекла - Доста. И није више хтела да једе... Имала је 30 килограма када је умрла. Тад сам видео да човек може да умре зато што је одлучио да умре.
Отац је био страствени пушач, пушио је три пакле дневно. Добио је рак усне дупље и умро је од великим мукама. И од тад ја водим ту кампању против дувана, али иде слабо... Знате кад причамо о дрогама, најстрашнија дрога је дуван. То је најстрашнији отров који постоји. Његова зависност је на нивоу кокаина. Дуван, а о томе се мало прича, оштећује код жене јајне ћелије и то су промене које се преносе на следеће генерације. Ако је баба била стастан пушач, унука ће имати све болести које имају пушачи иако никад није пушила.
Када је мој отац умро ми смо остали без прихода. Десило се нешто у пензионом фонду, они су загубили неке папире. Он је имао 44 године радног стажа када је умро. Био је трговац и имао је баш тежак живот. Рано је почео да ради, са свега 14 година.
И кад је он умро мајка и ја смо 7 месеци били без новца. Сналазили смо се, позајмљивали...
Мени је то тада то изгледало као смак света али сада кад гледам ито је имало неку позитивну страну. Нисам имао капут па сам само у сакоу по зими долазио на факултет. Е како је на Медицинском факултету било студената са парама они ми кажу:
- Па где ти је сако?
- Ма, прави шмекери иду само у скаоу, одговорим им тада.
Онда схватите да можете да се ослоните само на себе и пар најоданијих пријатеља. Била је то прилично добра лекција у мом животу.
Радио сам две три године као грађевински радник. Радио сам углавном на мешалици. Најбољи посао је био када смо се ја и мој кум убацили једне године да помаже мо у кампањи прскања губара. Ми смо размућивали оне отрове. Била је јако добра плата.
Мислим да сам тад упознао Србију и како живе обични људи. Срби су солидаран народ али нас отуђују.
О политици
Политика страшно одузима енергију. Она вас скреће са основне ствари а то је - Шта ћете ви у животу да радите са собом. Политика је по својој дефиницији краткорочна људска делатност. Ми смо мала земља, код нас је политика дневнополитичка ствар.
Национализам је добра ствар када желите да будете на власти.
Ја сам иначе био помоћник министра у Милошевићевој влади. Учествовао сам годинама на демонстрацијама против Милошевића, а био сам члан СПО-а. Мени су тад те монархистичке идеје биле блиске. Кад су ми понудили прво, ја нисам прихватио али су ми онда понудили да заиста нешто радим. И то је била реформа високог школства. Много ми је жап што је то пропало.
После свега тога сам добио позив који се не одбија, да се учланим у ДС после петог октобра. На силу су ме учланили, нисам баш био вбољан. И један човек онда устане и каже - Где њега примате, он је био у СПО-у.
Али мени је та лекција добро дошла да схватим да не треба тиме да се бавим јер сам годину дана изгубио на посао који је на крају пропао. Тада сам видео да треба да се бавим оним што најбоље знам.
Тада сам схватио да лекари не би требало да се баве политиком. Зато што нема разлога за то. То су људи који не осећају довољно задовољство у медицини.
О колегама
О Томици Милосављевићу
Човек који је направио страшну штету српском здравству је проф. др Томица Милосављевић као министар здравља. То је немерљива штета. Ми смо били пријатељи, одлични пријатељи. Он ми је чак предлагао да дођем у министарство.
Али смо престали то да будемо због неких мојих интервјуа у дневним новинама. Он све што је радио је било контрапродуктивно.
Он заправо ништа није радио. Није се бавио својим послом. Торлак је потпуно уништен за време његовог мандата.
О Предрагу Кону
Мало ми је увредљиво да га зову - главни епидемиолог Србије. Има ту доста озбиљних епидемиолога. Ја не волим сврставање на једну или другу страну.
Не признајем ту поделу на оне који су за и оне који су против вакцина. То је бесмислено. Не слажем се са Коном, а његова улога у оној афери око грипа је била крајње дискутабилна.
Он је сматрао да ја треба да завршим на Етичкој комисији, а ја сам предлагао да сукобимо ставове на лекарској конференцији, да ту сукобимо аргументе. А не преко новина...
О Даници Грујичић
Дану изузетно волим. Она сада покушава да заведе ред на Институту за онкологију а то ће ићи прилично тешко. Она је један страшан борац и изузетан ентузијаста...
Жена која проводи 16 сати дневно оперишући пацијенте. Има храбрости да каже шта мислим, без обзира на последице... А већина лекара нема ту храброст.
О Златибору Лончару
Мислим да је он погрешио што је млад одлучио да постане министар. Увек је лоше за младог лекара кад постане министар. Једног тренутка не можеш да будеш министар а онда крену реперкусије...
Свима којима си се замерио, а увек има којима си се замерио, ће се трудити да ти се окаче.
О фармацеутским компанијама
У једном од најпрестижнијих енглеских медицинских часописа је 2017. објављено како један бесмислен лек за алергију стар 60 година, Клемастин се зове, има фантастичне ефекте у лечењу мултипле склерозе.
Иначе овај лек је био чак регистрован и у бившој Југославији, Словенци га производили, звао се Тавежил.
Дакле у том часопису стоји да овај лек лечи МС, а не као ова терапија данас која зауставља болест.
Кад је тај рад изашао лек који је по апотекама коштао двадесетак долара је једноставно ишчезао свуда по апотекама. И сада може да се набави у Шпанији и Литванији. Тог лека нигде нема.
Удружења Мултиплесклерозе из целог света траже да се он врати али фармацеутска индустрија одговара да је то бесмислено, да то није индикација...
Али јасно је све кад знате да нешто што помаже је коштало 22 долара а садашња терапија пар хиљада долара...
На ивици смрти
Пре двадесетак година сам се лоше осећао. Све ми је као било добро али сам се лоше осећао. И онда су почели да ме лече разни доктори, све моји пријатељи, врхунски лекари. Али видим да ћу да умрем и да то лечење не могу да преживим. Почињем да падам у несвест, добијам кризе ниског притиска.
То је кулминирало једног дана када сам у току вожње изгубио свест. Срећом успео сам да скренем на тротоар и ту сам се онесвестио. Дошла је Хитна помоћ, моја жена... И Измерили су ми притисак који је био 55 са 30. А пио сам лекове за крвни притисак. И видео сам да ово не води даље ничему.
Почео сам да се бавим мало више крвним притиском. Онда сам дошао до књиге једног озбиљног немачког кардиолога и видео да је проблем у томе што кад лечите некога ко има стресну хипертензију, а то сам ја имао, ви пијете лекове и онда имате низак притисак. А тај низак је опаснији јер се тада људи шлогирају јер нема кисеоника у организму.
Е онда сам читао једног Руса чије објашњење делује толико глупо да је било потпуно јасно да је тачно. Он је рекао - Како стариш долази до окоштавања кичме, то притиска крвне судове који иду у мозак и како мање крви долази у мозак, онда мозак емитује сигнале и повећава крвни притисак да би добио више крви. И тамо пише да треба радити вежбе за кичму.
И ја сам пошто сам иначе и имао проблема са кичмом почео да радим вежбе... И сада имам 125 са 80.
О увођењу породичног лекара
Без увођења породичног лекара српско здравство не може да преживи. Ми морамо имати лекара који познај пацијента.
Београђани имају ту привилегију да могу да малтретирају хиљаду доктора без давања новца. Има книжицу па се пријави мало овамо, мало онамо... То је много лоше. Ви кад дођете код доктора у шест увече или три ујутру он, поштено говорећи, гледа само како да вас откачи. Ко ће да се бави са комплексним пацијентом у три ујутру.
Кад имате доктора који 30 година гледа тог пацијента, и зна га у душу, ви ћете са њим лакше изаћи на крај. А и пацијента ће да буде срамота да сваки час иде код тог доктора да му досађује.
Вратили се у напуштено село у нетакнутој природи да бране реке од изградње МХЕ! Више о тме прочитајте ОВДЕ.
Извор: Курир
