Пише: Милан Кнежевић, Демократски фронт
Све ово је било припрема да 21. маја на покраденом референдуму Црна Гора постане независна од саме себе, а зависна од Мила Ђукановића и неколико породица блиских њему. Двије године послије референдума, противно вољи 85% грађана, Влада Црне Горе на челу са Милом Ђукановићем, донијела је најсрамнију улогу у својој историји - признање лажне државе Косово. Тако су и дефинитивно ударени квази темељи засновани на антисрпству као државној идеологији. Неколико година касније режимска Црна Гора је увела санкције Русији (држави која је друга признала резултате референдума), како би доказала НАТО структурама да искаче из својих вјековних цивилизацијских и духовних одредишта. И да је спремна постати НАТО јаничар по геополитичким жариштима, без обзира на глобални апсурд и војну безначајност. Затим је режим на дан парламентарних избора, 16. октобра 2016, инсценирао државни удар, под оптужбом да су руске безбједносне структуре, заједно са лидерима Демократског фронта и симпатизерима Равногорског покрета, планирали рушење уставног поретка, убиство премијера и спречавање уласка Црне Горе у НАТО.
Ова морбидна конструкција послужила је Ђукановићу да 28. априла 2017. без организовања референдума, у крњој Скупштини, изгласа улазак Црне Горе у НАТО. У каснијем “судском поступку” заједно са Андријом Мандићем првостепено сам осуђен на пет година затвора. Са нама су осуђени 8 српских држављана и двојица Руса. Такође је осуђен и Михаило Чађеновић, возач Андрије Мандића. Упозоравали смо тада да је сљедећа на режимском стрелишту Српска православна црква, и да је обрачун са нама, као најтврђом браном у одбрани истинске Црне Горе, уствари припрема за коначно решење.
Нажалост, често смо наилазили на неразумијевање, релативизацију и бесконачна теоретисања ( често обојена компромисерством на нашу штету), и то у патриотским и национално свјесним круговима у Црној Гори и Србији. Главне тезе у тим спорењима су биле:
1. Да смо ми криви а не Мило Ђукановић који је покрао референдум;
2. Да Срби треба да направе пакт са Ђукановићем иако он планира наставак своје антисрпске политике;
Посебно је у одређеним “грађанско интелектуалним” круговима у Србији стваран наратив да је уједињење 1918. било највећа трагедија за српски народ, и да је Србија после црногорског референдума “продисала пуним плућима”. Нажалост, сличне ставове су апострофирали и поједини министри у свим српским владама од 2006. године до данас. Тако да смо се често налазили у ситуацији да нас у Црној Гори доживљавају као антидржавни елемент, издајнике и експоненте политике Београда, док смо у Србији будили негативне емоције на бивше Југославије. До скора смо били на раскрсници “Црногораца у Београду и Срба у Подгорици”, криви и једнима и другима што овако манити и тврдоглави постојимо. Ипак, морам признати, да што се тиче актуелног српског руководства, ствари се позитивно мијењају и тај национални осјећај прекинутог заједништва обнавља у значајним формама.
За мање од седам дана знаћемо да ли је црногорски режим и званично објавио рат Богу, након што су му у једном селу педесетих година прошлог вијека организовали сахрану, а Он опет васкрснуо, док се његовим погребницима ни гроба ни имена не зна. Волио бих да вјерујем у разум наших тлачитеља, као што вјерујем у нашу спремност да бранимо Бога. Све друго је мање важно, јер ако су наши преци с патријархом Чарнојевићем у бескрајном плавом кругу, носећи мошти наших светаца, тражили звијезду, ваљда је и у нама остала зера њихове крви да се саберемо око застава с Христовим ликом и да буде што бити не може. А све може уз Божију помоћ.
Ауторски текст Владимира Ераковића о ситуацији у Црној Гори прочитајте ОВДЕ.
