У трку за улазак у председнички уред на Пантовчаку кренуло је једанаест кандидата. Домаћи медији и анкете као доста изједначене фаворите наводе председницу Колинду Грабар-Китаровић (ХДЗ), бившег премијера Зорана Милановића (СДП) и некадашњег ХДЗ-овца, данас независног кандидата Мирослава Шкора, певача и предузетника иза којег је стала група десничарских странака.
Аналитичари готово јединствено одбацују могућност избора председника у првом изборном кругу па се разматрају пројекције у којима би грађани у другом кругу бирали између левог и десног или двоје десних кандидата.
Троје водећих током кампање такмичили су се у тумачењима политика „оца домовине“ – првог хрватског председника Фрање Туђмана. Двадесет година након смрти, Туђман је тако био главна монета за куповину деснијих бирача.
Шкоро је отворено призивао гласове ХДЗ-оваца незадовољних политиком премијера Андреја Пленковића, а подршку му је дао и Туђманов син Стјепан. Осим тога, у његову су кампању упрегнути људи који су пре пет година стајали око Колинде Грабар-Китаровић па је присутна и теза да се ради о „хаковању“ ХДЗ-а.
Шкоро је оптужио противкандидаткињу јер није као председница помиловала Томислава Мерчепа. Тај је, подсетимо, ратни заповедник осуђен на седам година затвора јер није спречио злочине над српским цивилима.
Нема битних тема
С друге стране, пред председничке изборе у другој најсиромашнијој држави Европске уније готово да нисмо чули ништа о пониженим пензионерима или колапсу здравства у којем чак и најтежи пацијенти месецима чекају на дијагностику и терапију.
Истина, овлашћења хрватског председника су изузетно мала, а „фикус“, како га многи зову, своди се тек на мању или већу иритацију за премијера. Зна то и бивши премијер Милановић па је бирачима понудио тек „нормалног председника“ који ће се борити за грађанску Хрватску. Свестан да је остао запамћен по надменом стилу управљања државом, у предизборне активности је укључио и учестало посипање пепелом па су му многи замерили да се највише бавио – собом.
Грабар-Китаровић је у кампању унела теме погодније за какву латиноамеричку државу па се похвалила да зна да пуца из ватреног оружја те да се својих лојалних пријатеља неће одрећи чак ни ако буду правоснажно осуђени за корупцију.
„Имам договоре с неким државама, да нам Хрвати оду на обуку негде другде и да се врате у Хрватску, да раде преко интернета у некој другој држави, а у Хрватској зарађују осам хиљада евра. Замислите шта то значи за наше младе”, похвалила се током осебујног говора у Осијеку. Но мало ко је поверовао у ово обећање, а председница је увучена у још једну спиралу јавног изругивања из које се извукла неочекивано прибраним наступом у дебати на јавној телевизији.
Ко су други кандидати?
У главној изборној комбинацији доста дуго се држао и бивши судија Мислав Колакушић, независни европски посланик. Његов програм се темељи на обједињавању најважнијих државних функција управо у њему самом, а најављивао је и пресељење на Пантовчак заједно с породицом што до сада није учинио ни један хрватски председник. Објавио је и да ће плата коју ће примати бити минимално 70.000 куна (око 9,5 хиљада евра).
Колакушићу, који би државне проблеме решавао „мачем и огњем“, аналитичари додјељују разочаране и обесправљене бираче којима се и уређена диктатура чини прихватљивијом од агоније неправде и сиромаштва коју живе.
Како се сама представља, интелектуалка и теоретичарка Катарина Пеовић (Радничка фронта) такође жели да заступа обесправљене и сиромашне раднике па бирачима предлаже „социјализам 21. века“ не скривајући фасцинацију привредним растом некадашње Југославије.
Не треба заборавити да је социјализам у Хрватској тешко губио кад год је дошло до заокруживања листића, иако је југоносталгија готово опипљива. Но Пеовић ионако тврди да су избори тек платформа за узлет њене политике и новоокупљене хрватске левице која би на ове просторе требало да донесе праведније друштво.
Трећа жена чије ће име бити на листићу је Далија Орешковић (СТАРТ), бивша председница Повереништва за утврђивање сукоба интереса, чији се минули рад у јавности доживљава узорним. Но, рећи ће многи, превише је пристојна и недостаје јој политичког ероса и идеја којима може „запалити“ бираче.
Кандидат који то није
Јединствени такмац који, јасно је, не жели да буде председник је Дарио Јуричан. Реч је о редитељу филма о палом тајкуну Ивици Тодорићу који је за своју кампању овога пута изабрао другу мету – корупцијским аферама означеног загребачког градоначелника Милана Бандића.
У маниру станд уп комичара грађанима је обећавао корупцију и друштво у којем ће баш свако моћи да краде. Чак је и легалним путем покушао да променити име у „Милан Бандић“, а за себе је говорио да „верује у малог човека, то обично корумпирано смеће“.
Иако су му наступи повремено били незрели и банални, Јуричан је успео у свом науму – јавност је више него икад свесна мутних послова који се догађају у Загребу и с нестрпљењем очекује његов нови филм. Знаковито звучи његова порука загребачком градоначелнику: „Ти си мој нови Ивица Тодорић. Готово је!“
Зачепити нос или гласати за најбоље?
Победник ће, понављало се у анализама током кампање, бити кандидат који успе да освоји највећи број незадовољника изван свог страначког јата при чему не треба занемарити моћ најјаче страначке мреже коју поседује ХДЗ.
Међу образованијим бирачима, који гласање сматрају својом дужношћу, чешће се чује да ће „зачепити нос и заокружити“ па ће гласати против најгоре опције у недостатку идеалног кандидата.
Други се пак воде економиком гласања па, иако симпатишу некога од „малих“ кандидата, свој глас чувају за некога од анкетних фаворита. А то је пак гласање из страха које на власти чува једне те исте, могло се чути од оних који знају да у овој трци, за сада, немају шансе.
Прочитајте ОВДЕ шта је цариградски патријарх поручио Ђукановићу.
Извор: Дојче Веле на српском
