У разговорима Радуловић тражи Лазаревићу да провери да ли се води истрага против његовог пријатеља, на шта му Лазаревић одговара да ће „видети то поново“.

Транскрипти показују и како је Лазаревић инсистирао код нарко-дилера да му набави „Блекбери“ телефон. Тужилаштво ове разговоре сматра кључним доказима да су из Дачићевог кабинета мафији достављане поверљиве информације.

Они, ипак, нису искоришћени на суду јер их је судија Данко Лаушевић избацио из процеса и запечатио – тако да јавност неће моћи да их чује.

Новинари КРИК-а објављују садржину разговора који су, да би се боље разумели, стављени у неопходан контекст – уз остале чињенице које су до сада откривене о овом случају.

Средином новембра 2008. године Родољуб Радуловић звани Банана, један од кључних људи балканског нарко-картела и сарадник Дарка Шарића, позвао је телефоном свог пријатеља у покушају да договори сусрет. Био је то пријатељ каквог сваки криминалац може само да пожели – Бранко Лазаревић, шеф кабинета министра полиције.

Надимци којима се ословљавају и начин на који разговарају указују на то да су ова два човека блиска и да се познају неко време. Лазаревић га присно ословљава са чак три надимка – Мишо, Мишко и Мићко, а Радуловић њега са друже, брате мој и Бане.

Радуловић је Лазаревића позвао 15. новембра 2008. око два по подне. Чим се јавио, Лазаревић га је подсетио на неиспуњено обећање.

„Брате, дрка ме телефон и ја кажем: ’Миша ми обећао телефон и нема га да се јави’“, пожалио му се Лазаревић.

Радуловић је, кунући се у децу, објаснио да није успео да нађе телефон, али је и обећао да ће убрзо да му купи.

„Чим се појави, брате, добијаш га!“, рекао му је међународни шверцер кокаина. „Добићеш од мене на поклон најбољи телефон. Знаш какав је ово телефон, како ради!“

„Је л’ има камеру?“, упитао је Лазаревић.

„Све има, брате, и камере и све живо. 3Г, јебига, врх!“, уверио га је Радуловић, након чега је Лазаревић престао да инсистира на овоме.

Наставили су да ћаскају као пријатељи. Шездесетогодишњи криминалац питао је шефа кабинета да ли га је спомињао код неких девојака, на шта му је Лазаревић одговорио: „Немам ја то брате“ и истакао да је веран својој супрузи.

Лазаревић је на поклон чекао више од месец дана. Радуловић му је телефон марке „Блекбери“ предао 21. децембра.

„Где ћемо да се видимо? Ја излазим из Ужичке“, питао га је нарко-бос те ноћи, а шеф кабинета одговорио: „Ај буди ту, на Топчидерској звезди… па се видимо код оних жирафа (кружни ток).“

Предаја поклона забележена је и камером, а ове снимке је КРИК раније објавио.

На снимцима, које су радници обавештајне агенције БИА начинили те ноћи, види се да је Радуловић пре сусрета са Лазаревићем посетио његовог шефа Ивицу Дачића у државној резиденцији у којој је живео у Ужичкој улици у Београду, а да се након тога нашао са Лазаревићем на мрачном месту где му је дао телефон.

Овај догађај битан је тужилаштву које тврди да је то била корист коју је Лазаревић добио, телефон вредан 700 евра, да би достављао поверљиве податке криминалцима. „Блекбери“ је, међутим, имао и други значај. У то време био је популаран јер је важио за телефон који је било тешко прислушкивати. Користили су га криминалци, полицајци и дипломате који су желели да обезбеде сигурну линију за комуникацију.

Лазаревић је на суду признао да је добио телефон и рекао да је то био само „знак пажње“. Испричао је и да је исти телефон Радуловић дао и његовом шефу Дачићу.

Недељу дана касније, Радуловић је назвао пријатеља да га пита како ради телефон. Није имао много тога да чује.

„Дао сам тамо, јебига, да ми га наштелују. У ’Теленору’“, одговорио је Лазаревић у прислушкиваном разговору од 27. децембра 2008. у коме су се договорили да се виде на кафи.

Следећа два разговора која су водили око две недеље касније су најбитнија и тужилаштво их сматра кључним доказима против Лазаревића. Дарко Шарић, шеф нарко-картела, позвао је Радуловића 12. јануара 2009. и рекао му да уради нешто битно.

„’Оћеш ли се видети са овим друговима, овим твојима, макар оним једним, да видиш има ли шта онако?“, питао га је Шарић.

„Нисам га контактирао јуче и данас, али пробаћу“, рекао је Радуловић.

Шарић му затим каже да, кад зове, не постави питање на очигледан и директан начин.

„Реко’, је ли све у реду у вези мене и то, мислим, има ли шта, онако около питаш то. Около само, знаш како иде.“

„Важи, важи“, одговорио је Радуловић.

Четири сата касније, Радуловић је позвао Лазаревића.

„Шта ради мој друг?“, питао га је и предложио да се виде. „Ја дошао данас у Београд па да видим шта радиш.“

Лазаревић је, међутим, састанак одложио за два дана.

„Видимо се у среду поподне“, рекао му је Лазаревић. „Сутра идем нешто на пут.“

Очигледно незадовољан што ће морати да сачека, Радуловић се ипак одлучио да га преко телефона пита шта је хтео. Оно што следи је кључни део разговора.

„Слушај, само на брзака да те питам нешто. Знаш онај мој друг (мисли на Шарића, судећи по претходном разговору), оно што смо онај пут гледали код тебе, овај, за њега?“, каже Радуловић. „Да нема нешто да, овај, стално га неко пали да има нешто против њега (истрага).“

Радуловић у разговору истиче и како је његов пријатељ поштен: „Ма дечко ништа не ради. Потпуно нормалан човек, ради потпуно прави бизнис!“

Лазаревић својим одговором потврђује да је већ учинио исту услугу Радуловићу.

„Па, ајде, видећу то поново у среду.“

„Ајде. Знаш како се зове, је л’ тако?“, пита га Радуловић избегавајући да каже име свог пријатеља.

„Знам, знам“, каже му Лазаревић и њих двојица убрзо, у пријатељском тону, завршавају разговор.

Ових пет разговора, према Тужилаштву за организовани криминал, кључни су доказ да је Лазаревић криминалцима достављао поверљиве информације из полиције.

Тужилац Саша Иванић у оптужници тврди да су убрзо након последњег телефонског разговора чланови криминалне групе променили начин на који комуницирају и постали пажљивији, што је, по њему, још један доказ да су од Лазаревића сазнали да се против њих води истрага.

О томе је на суду говорио и бивши члан нарко-картела Драшко Вуковић, који је постао сведок сарадник. Испричао је да му је један од шефова групе крајем 2008. открио да су под истрагом.

„Он је казао да обавезно морамо да променимо комуникацију телефонску, јер нас БИА прати, али да имамо човека у полицији који ће нам јавит преко Радуловића шта и како“, испричао је Вуковић. „Договорили смо се да ја осмислим неки нови начин комуникације, па смо прешли на интернет комуникацију, преко мејлова које нисмо слали, већ чували у драфтовима (непослате поруке).“

Са снимљеним разговорима, сведочењем Вуковића и још једне особе, тужилаштво је веровало да има јак случај против Дачићевог бившег шефа кабинета, којег је оптужило 2014. године.

Када је предмет, међутим, дошао у руке судије Данка Лаушевића ствари су кренуле низбрдо.

Познаник из афере „кофер“

На изненађење тужилаштва, судија Лаушевић одлучио је да снимци телефонских разговора не буду докази – и избацио их из поступка. Они су потом запечаћени тако да никад не буду доступни јавности. Транскрипти кључних разговора, међутим, цитирани су у другом документу и до њега су дошли новинари КРИК-а.

Без ових разговора није било шансе да се случај истера до краја. Лазаревић је, тако, на крају ослобођен.

„Остале су само корице предмета. Од доказа није остало буквално ништа!“, пожалио се тужилац Саша Иванић на суду.

Избацивање разговора из доказа, иако кључна, није једина контроверза која је пратила ово суђење. Било је нејасно, пре свега, због чега је случај уопште стигао у руке судије Лаушевића.

Лазаревић је био оптужен као члан Шарићеве криминалне групе и очекивало се да ће поступак против њега бити додељен судији Синиши Петровићу који је у том тренутку већ четири године судио овој групи у поступцима за шверц кокаина и прање новца. Он је добро познавао предмет, доказе, прислушкиване разговоре и како је нарко-картел функционисао.

Уместо Петровића, случај је добио судија који се већ бавио људима блиским Дачићу у другом, јавности добро познатом, случају.

Лаушевић је раније судио његовим сарадницима оптуженим за давање мита у случају познатом као „афера кофер“. Ослободио их је тврдећи да нема доказа да је оптужени који је носио кофер знао да је у њему новац пошто га није отворио. Сам Дачић био је присутан приликом примопредаје новца, али је отишао пре него што је упала полиција и није био оптужен.

Из Вишег суда у Београду тврде за КРИК да је пуком случајношћу Лазаревићев предмет допао баш Лаушевићу.

„Предмет је аутоматски додељен судији Данку Лаушевићу који је био на реду за добијање нових предмета“, кажу из суда. Тврде да то није била одлука председника суда Александра Степановића.

Како је рушен поступак

Суђење Бранку Лазаревићу је, после годину дана одлагања, почело крајем 2015. године.

Лазаревић је одбио да се брани док не види које доказе ће суд да прихвати. Његова одбрана уложила је огромне напоре да разговоре оспори као незаконите што им је на крају и пошло за руком.

Судија Лаушевић их је избацио из поступка уз образложење да се тужилац није на време изјаснио да ће их користити. Узалуд је тужилац Иванић објашњавао да је по завршетку истраге Шарићеве групе истакао да ће све снимљене разговоре користити као доказе.

Врховни касациони суд касније је проценио да је судија Лаушевић прекршио закон када је одлучио да се разговори избаце – јер је одлуку донео самостално, а не заједно са двоје колега из судског већа. Ово, међутим, није могло да утиче да они буду враћени. Иначе, на суђењима Шарићу за шверц кокаина и прање новца разговори су прихваћени као доказ.

Лаушевић је покушао да из случаја избаци и записнике са Лазаревићевог саслушања у полицији и тужилаштву, али му Апелациони суд то није дозволио.

Судија је одбио и предлог тужиоца да се прегледа Шарићев судски предмет који даје контекст и за ово за шта се судило Лазаревићу, тврдећи да је случај преобиман.

Последњи адут тужилаштва били су сведоци – члан нарко-групе Драшко Вуковић и бизнисмен Миле Јерковић, али они нису посебно бринули Лазаревића јер нису имали директна сазнања одакле су долазиле информације.

Лазаревићев бранилац ипак их је омаловажавао у судници и називао „лажним сведоцима“ на шта судија Лаушевић ниједном није реаговао. Судија, међутим, није показао исту благонаклоност према тужиоцу чије је излагање више пута прекидао, једном и речима: „Поново манипулишете, одузимам Вам реч“.

Сведочио је и Дарко Шарић који је рекао да не познаје Лазаревића, као и да никада од Радуловића није тражио да му провери да ли се против њега води поступак.

„Никада му ништа нисам тражио. Ја сам њега звао због другог човека. И у полицији сам на полиграфу на питање да ли ми је неко из МУП-а преносио информације рекао – никада“, тврдио је Шарић.

Лазаревић је на крају изнео одбрану и назвао поступак против њега бруком српске полиције и тужилаштва.

„Моја комуникација са Радуловићем дешава се услед његових успешних и неуспешних покушаја да се сретне са министром Ивицом Дачићем… Ја немам шта да кријем, они који имају, с подсмехом гледају на овај поступак“, истакао је Лазаревић.

Бранио се да није достављао поверљиве податке криминалцима, као и да са позиције шефа кабинета министра полиције није ни имао приступ информацијама о томе против кога се води истрага. Рекао је и да никада није упознао Шарића.

Лаушевић у пресуди не негира да је Лазаревић дао информације криминалцима, али тврди да тужилаштво није доказало да је одавао тајне податке. Према мишљењу суда, Лазаревићеви поступци нису нанели никакву штету по истрагу пошто је група Дарка Шарића, на крају, ипак похапшена.

„Је л’ разговарао с Микијем“

Дачићева улога у описаним догађајима остала је неразјашњена.

Међу прислушкиваним разговорима били су и они између њега и Радуловића, за које је такође планирано да буду пуштени на суду, али су завршили запечаћени. Из оптужнице се види да је у питању шест разговора и пет смс порука које су разменили.

Дачић не само да се није нашао на оптужници, већ га ни тужилаштво, ни суд нису позвали чак ни да сведочи. Судија Лаушевић сматрао је да је то „сувишно и непотребно“.

У разговору са Лазаревићем од 15. новембра 2008, када му обећава телефон, Радуловић га пита и за заједничког пријатеља. Тај пријатељ је, по свему судећи, Дачић.

„Где је друг?“, питао је, на шта му је Лазаревић одговорио: „Отишао у Лозницу. Па иде сутра у тазбину, па у свој родни крај.“ Управо тог дана Дачић је био у службеној посети Лозници, показују новински архиви које су прегледали новинари КРИК-а.

„Добро. Јавиће се он можда после, видеће да сам га звао… Требао би га видети, јебига, мало да га питам у вези онога, је ли разговарао оно са Микијем. Ја сам му рекао: ’Слушај, само ми то заврши и више те ништа у животу нећу питати.’“, каже Радуловић.

Лазаревић му је одговорио: „Били смо јуче заједно са Микијем“ и додао да ту има „прогреса“. Из разговора не може јасно да се закључи ко је „Мики“ и каква им услуга треба од њега. Лазаревић је на саслушању у полицији говорио о томе да се састајао са Миодрагом Микијем Ракићем, координатором служби безбедности који је преминуо 2014, али из разговора није сигурно да је то он.

Постоји још доказа о Дачићевим сусретима са Радуловићем. Сем што је Дачића посетио у резиденцији, Радуловић је са њим ручао у ексклузивном рибљем ресторану „Гушти мора“, 31. јануара 2009. године. Снимак тог сусрета КРИК је раније објавио, а на њему се види како њих двојица наздрављају винским чашама, пуше томпусе и ћаскају. Није познато због чега тужилац ове снимке није предложио као доказе.

Лазаревић на суду није много говорио о свом бившем шефу. Рекао је само да га је Дачић упознао са Радуловићем, као и да је министра обавештавао о свим контактима са тим Шарићевим сарадником.

Након свега, Дачић је остао један од најзначајнијих политичара у држави.

Ни Лазаревић није прошао лоше. Док је трајало суђење, радио је у амбасади Србије у Атини. Затим се вратио у Министарство унутрашњих послова 2016. године у Сектор за ванредне ситуације. Пошто је, како је суд утврдио, Лазаревић био неосновано удаљен са радног места, МУП ће морати да му исплати накнаду штете.

Он је одбио да говори за КРИК.

„У вези са овом темом, све је већ испричано и одговорено. За мене је та прича окончана аргументовано образложеном правноснажном пресудом Апелационог суда. Судске институције су се изјасниле, не видим потребу да се окончани поступак, који је од почетка исполитизован, додатно злонамерно политизује“, написао је у смс поруци Лазаревић.

До Радуловића није било могуће стићи јер се он налази у бекству. Крајем 2018. осуђен је на 11 година затвора због учешћа у међународном шверцу кокаина. Пресуда још није правоснажна.

Спашена испорука

У време ових разговора, Радуловић је са Шарићем организовао велике испоруке дроге из Јужне Америке у Европу. Он је својим бродовима „Голден“ и „Верти“ из Аргентине превезао 1,8 тона кокаина сакривеног у соји. Радна група коју су чинили припадници српске полиције, БИА-е и британске агенције СОЦА више месеци пратила је картел и планирала да заплени дрогу у Грчкој. Међутим, због „цурења“ информација из полиције, криминална група је то сазнала и кокаин истоварила на шпанском приморју, рекли су КРИК-у људи који су учествовали у истрази.

Лобирање за Суботића и Карића

Лазаревић је негирао да је достављао податке о полицијским истрагама Шарићу, али је испричао да га је Радуловић посећивао у кабинету и тражио услуге у вези са два тадашња бегунца од правде: „Могу да поменем два случаја – да ли може Ивица (Дачић) да види са руководством државе да Богољуб Карић и Станко Суботић дођу, положе депозит судски и да се бране са слободе. Присуствовао сам једном разговору са председником Тадићем када га је Ивица питао за Карића. Бивши председник је то категорички одбио и рекао дословце: „Ако то урадим с овим, онда бих морао то да урадим и за Цанета (Станко Суботић), а ја то не желим да урадим“. Обојици, Суботићу и Карићу, омогућено је да се врате у Србију тек након што је Српска напредна странка дошла на власт. Суботић је близак Шарићу и имали су више заједничких послова.

Прочитајте ОВДЕ   све о афери “Хиландарска”.

Извор: Данас