Ко је Трнова Ружица?
То је жена са великом тајном и још већим болом. У роману, она је на неки начин и симбол свега прећутаног о нашој недавној историји, симбол понижења али и усуда који се овде циклично јавља. Напослетку, она ће се појавити и као симбол опроста, као заправо јединог начина да се кругови зла дефинитивно прекину, а само ослобођено зло једном заувек заузда.
Да ли је истина јасно раздвојена од лажи?
Предуслов за давање позитивног одговора на ово питање представљало би уверење да истина, онаква каквим се овај појам јавља у представи већине посматрача, уопште постоји. Међутим, када се мало дубље позабавимо овим проблемом, када прочитамо шта кажу филозофи који се читавог живота баве разумевањем овог појма, схватимо да је велико питање да ли знамо о чему говоримо када говоримо о истини. Много тога што називамо истинитим, повезано је са угловима наших перцепција, културом, претходним искуствима, предубеђењима… Концепт који је дуго био доминантан у марксистичкој теорији, на којој су одгајане генерације домаћих правника, уверавао нас је у превагу света материје над светом идеја. Тако смо дошли и до схватања о постојању „материјалне истине” која представља неки „вишу”, „другачију”, па и „вреднију” истину која, наводно, увек постоји, при чему је само питање да ли нам је, на основу постојећих сазнања, докучива. Спадам у оне који су скептични према оваквим учењима, која се заснивају на наводно јасним подвојеностима, па и према схватању по којем је истина објективизирана, „спољашња” категорија. Пре верујем у постојање више различитих погледа на истину, па и њених верзија, од којих су неке само вероватније и, на актуелном стадијуму науке и културе, прихватљивије од других.
Шта нам починилац говори о злочину, а шта злочин о починиоцу?
У оба случаја немогуће је разумети једно без другог. Злочин је увек акт конкретног човека, његових импулса, карактера, уверења и система вредности који су га обликовали. Један од проблема савременог друштва,није то случај само код нас, је то што се премало бавимо разумевањем. Брзина савремених комуникација и инстант информисање условљавају и брзо доношење закључака, па и онда када је реч о судским поступцима. Судија је само један од учесника у овом процесу. Од њега се све више очекује да пресуђује, да администрира правду, да буде ефикасан и брз, а све мање да буде мислилац, правник, тумач… То не може проћи без последица. Казне се изричу шематизовано, постоје системи који помоћу табела збрајају негативне поене, што све доводи до тога да људе посматрамо као робу с грешком, која је у зависности од степена њене изражености сврстана у одређену категорију. А управо је неопходно имати на уму да је сваки случај специфичан, баш као и човек који је у његовом центру, и да захтева посебно бављење. Једноставно, савремене околности, повећање броја људи на планети, и усложњавање наших односа захтевају шематизацију која је увек на уштрб квалитета и мудрог поступања.
Ко су деца зла?
Реч је сложеном појму, који ми је послужио да представим сву комплексност проблема о којем роман говори. Два наизглед супротстављена појма овде творе некакав дијаболични амалгам, вишезначну метафору. Могу ли деца, као најчистија и најневинија бића, настати из зла? Није ли то неоствариво јединство супротности? Са друге стране, може ли зло постати мање зло, ако је из њега настало нешто у тој мери свето као што је људски живот? То су неке од равни којима се прича бави. Деца зла су зато симбол супротности које могу творити чудне, до тада непрепознате појаве, у свету у којем је зло у одређеном периоду представљало доминантни облик понашања.
Ко је Радован Ковач као лик у књизи и има ли га у реалном животу?
Ковач је примерак каквог вероватно најчешће срећемо у домаћој друштвено-политичкој збиљи. Ратни профитер, добитник транзиције, политички мешетар, тајкун… Човек којег је непристојно питати за први милион и неколико лешева у орману. Бојим се да је он управо прототип препознатљивих представника наше вишедеценијске политичке елите, оних којима смо инфантилно поверили у руке наше животе, необјашљиво верујући да ће их људи таквог кова учинити ведријим и бољим. Свакодневно, где год се окренемо, срећемо типове који се никада нису бавили ничим другим до опсенарства, који немају никаква друга постигнућа до евентуално ковачевских биографија са ратишта и црне берзе, а који су се трагичним стицајем околности нашли у кокпитима наших живота. Али, као што се каже, свако на крају добије оно што заслужује. Зато је Ковач модел нашег политичког усуда, и наша пресуда због недовољног разумевања ковача који нас окружују.
Да ли суђење представља борбу без емоција?
Не би смело постати само сукоб безосећајних киборга, али не би смело бити ни театрални окршај у којем емоције превладавају разум и професионалност. Имали смо једног тужиоца који је свако мало пуштао сузу над судбином жртава у поступку. Верујем да је свима, чак и самим жртвама, било јасно да таквом понашању у судници није место. Да бисте били професионалац у мом послу, неким стварима ипак морате прилазити са одређеном дозом хладнокрвности. Сваки другачији приступ, осим што може постати неукусан, још пре и још опасније може водити погрешним, емотивним закључцима. А посао суда је да објеткивно, a не субјективно, процени ствар. Да је другачије, жртве би судиле учиниоцима, а то у савременим друштвима није случај.
Међутим, упркос томе, постоје ствари на које се ни један професионалац не може навићи. То су људске судбине погођене злом. Човек се може свикнути на крв, злочин, убиство… Али ја још увек нисам успео да се навикнем на патњу детета пред којим је силована мајка, или мајке пред којом је убијено дете. Неспособност да огугламо на људску патњу ваљда нас до краја и разликује од машина, којима нас све више замењују.
Да ли сте имали проблема због писања ове књиге и како сте се носили са њима?
Искрено, до сада сам имао много мање проблема него што сам очекивао. Роман говори о шкакљивим темама у друштву које још увек није отворило многе од страница сопствене историје. Па ипак, барем за сада, негативни коментари изазвани избором теме и начином њене обраде, могу се набројати на прсте једне руке. Мислим да део објашњења лежи и у избору жанра. Људима је лакше да неке тешке, озбиљне приче прихвате, ако су обрађене кроз приступ који сматрају питкијим, лакшим, као што је то случај када је реч о трилеру. Сигуран сам да бих многе од њих одбио када бих им рекао: “Сада ћу да вам причам причу о ратним злочинима и корупцији у нашем правосуђу”. Међутим, када им овакве теме понудите у трилеру, читаоци су спремнији да вам дају шансу и да се са њима суоче. Ненаметљивост жанра, по свему судећи, олакаша суочавање са тешко прихватљивом реалношћу.
Извор:Правда
