Ако је Москва раније бранила своје интересе у овој регији, не оспоравајући отворено “хегемонију НАТО-а и ЕУ”, сада се ситуација променила. Једини начин да ЕУ задржи своју улогу у регији јесте да не покушава да сачува свој “статус кво”, каже се у чланку, сугеришући могућност промена у регији због јачања руског утицаја.
Посматрајући недавну Путинову посету Београду и слушајући његове примедбе, било је немогуће не приметити да се сукоб између Запада и Русије на Балкану значајно мења, како по карактеру тако и по интензитету, примећује The New York Times.
Протеклих година је Москва активно бранила своје економске и културне позиције у овој регији, али “никада није отворено оспоравала хегемонију НАТО-а и ЕУ”, али сада се све променило, пише у чланку.
“Транзиција на Балкану је готова. Направили смо прелаз од репресивних до депресивних режима”, изјавио је за The New York Times албански политички аналитичар Ремзи Лани. То значи да су “стари комунисти” и радикални националисти у великој мери ствар прошлости, а економски, социјални и политички проблеми стоје у месту. Питање је које ће место “депресивни режими” заузети сада, у “растућем геополитичком ривалству” у регији, каже се у чланку.
Дан пре недавне посете главном граду Србије, руски председник Владимир Путин је изразио озбиљно незадовољство променом назива Македоније, оптужујући САД и неке западне земље за покушај дестабилизације ситуације у регији, пише The New York Times.
Руски министар спољних послова Сергеј Лавров је пак осудио Сједињене Државе због жеље да “што пре укључе све балканске земље у НАТО и елиминишу све руске утицаје на Балкану”.
“Русија јасно настоји да укаже да становништво овог подручја то не жели”, истиче се у чланку.
“На први поглед, руске тежње изгледају нереално, јер је Балкан чврсто везан за Запад. Грчка, Бугарска, Румунија, Хрватска, Албанија и Црна Гора већ су чланице НАТО-а, а Македонија је на путу придруживања том савезу. Осим тога, све земље у регији су или већ постале чланице Европске уније или желе постати. Истовремено, ЕУ је главни трговински партнер Балкана, далеко испред осталих, и као највећи инвеститор у овој регији и преферирано место исељавања за људе из тих земаља”, напомиње аутор.
“Према опште прихваћеном мишљењу, Русија само ремети мир. Али, опћеприхваћене идеје могу бити погрешне”, уверен је аутор колумне Иван Крастев, директор Центра за либералне стратегије са седиштем у Софији, у Бугарској.
“Москва сматра да су позиције Запада на Балкану врло рањиве. Ако се у Украјини, Европска унија перципира као симбол промена, онда је на Балкану сматрају бранитељем статуса кво, који ће се ускоро распасти”, објашњава Крастев.
“У међувремену, стварна ситуација у регији је прилично напета. У готово свим земљама одвијају се масовне противладине демонстрације. У већини њих је економски раст врло нестабилан и тром, велики делови становништва пате од сиромаштва и масовно настоје да оду. Према статистикама, више од 40% становништва Босне и Херцеговине већ је напустило своју земљу, око 40% Албанаца и око 25% становника Македоније. Друштво је љуто и повећавају се међуетничке напетости”, наводи се у чланку.
“И премда истраживања јавног мнијења показују да већина људи придруживање ЕУ сматра најбољим путем ка просперитету, европска интеграција поступно губи обећавајућу привлачност. Будућност Европске уније чини се неизвесном, а челници као што је француски председник Емануел Макрон недвосмислено изјављују да неће трошити свој политички капитал на интеграцију западног дела Балкана”, наводи The New York Times.
“Али, иако се расположење у регији значајно мења, Европска унија не жели да промени свој приступ и политику, делимично због бирократске инерције и недостатка политичког интереса, али и због страхова да ће се било какве политичке промене на Балкану сматрати као издаја начела”, објашњава аутор.
“Идеолошка нефлексибилност ЕУ је дивна, али се делимично и због тога догодила парализа у регији”, наглашава се у чланку.
Према аутору, најбоља илустрација тога је улога Европске уније у дипломатском дијалогу између Србије и Косова. Управо је Европска унија покренула и инспирирала овај процес, будући да су сви на Западу били уверени да је узајамно признавање Београда и Приштине једини начин да се уклоне препреке продубљивању економске сарадње и да Србија и Косово добију прилику за придруживање ЕУ.
Међутим, када су председник Србије Александар Вучић и челник Косова Хашим Тачи почели да решавају осетљиво питање “прилагођавања граница”, како би постигли коначни договор, водеће европске земље су одмах изјавиле да то неће допустити, за The New York Times пише утицајни консултант разних атлантских организација и тела за Западни Балкан.
“Европљани с правом страхују да ће, ако Косово и Србија промене своје границе, европске земље следити њихов пример. ЕУ је у праву када тврди да такве промене треба да подржи већина становништва тих земаља. Ипак, сигнал Европе не налази одговарајућу процену и разумевање. Звучи као да Европа заповеда непослушном суседу да се клони опасних предмета”, објашњава аутор.
“Зато европске смернице изазивају негативну реакцију и данас су шансе за закључење споразума између Србије и Косова мање него пре неколико месеци, док се међуетнички сукоби повећавају. И овде Русија активно улази у игру”, каже чланак, на трагу онога што је готово истовремено објавила агенција Блумберг, коментаришући прилике и перспективе такозване Северне Македоније.
Прошлог новембра је председник Путин одржао лични састанак са Тачијем иако Москва службено не признаје Косово као државу.
“Овај састанак је био сигнал да се Русија на Балкану види не само као бранитељ Србије, већ и као потенцијална утицајна политичка сила. Стога Европљани не би требало да буду изненађени ако Русија ускоро понуди властити план за нормализацију српско-албанских односа”, упозорава The New York Times.
“Другим речима, Русија на Балкану својим деловањем не само да квари нечију игру, већ Москва жели да замени Европску унију као посредник у решавању регионалних сукоба, као што је то случај на Блиском истоку, где је врло успешно изгурала Сједињене Државе”, наводи се у чланку.
“Прошле недеље, након 27 година проведених у празним споровима, грчки парламент је одобрио ново име за Македонију, која је постала Северна Македонија. С том одлуком се окончао један од најдужих сукоба на Балкану”, каже се у чланку.
“Сада Европа треба да пронађе снагу и флексибилност како би подстакла Србију и Косово на даље тражење компромиса. За Европску унију је једини начин да задржи своју улогу и важност у регији да одустане од жеље за одржавањем статуса кво”, закључује Иван Крастев за The New York Times.
Србија извози гранате у Русију. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: logicno. com
