Пише: Мило Ломпар
(одломак из књиге „Дух самопорицања“)
Има нечег необично пријатног у старинским и класичним библиотечким читаоницама: нарочито за меланхоличне духове. Јер, ту се распростире особита сеновитост, као подручје полумрака који чини да се оштри рубови стварности растварају у неодређености, али и да уобичајени увиди поприме затамњен вид и открију своје скривено порекло.
Стакленим оквиром оивичене стоне лампе делују – љубитељима средњовековних представа – као трептаји жишка у кандилима дуж иконостаса. Тишина и хладовина – за летњих жега – појачавају овај утисак. Све је у знаку прошлих времена: мисао о њима не може отклонити ни светли екран компјутера на понеком столу, нити са таванице блештеће неонске и фосфоресцентне светлости. То је прави простор за читање старих новина.
Намењене актуелностима, новине су најинтересантније када су далеко од њих: када из потпуно заборављеног и давнашњег времена открију колико је наше време прекривено дугачком сенком. То је један од ненаглашених парадокса који припадају новинама: о садашњем времену много више од актуелних новина могу да нам кажу старе новине, после чијег листања нам на прстима остаје дебео слој прашине. Јер, тек у ретроспективи, у сећању које је стопљено са потоњим сазнањима, са накнадним искуствима, почињемо уочавати оно опште које је дуго било прекривено копреном најличнијих и запретаних сећања.
Тако – у прелиставању старих новина, под датумом од 6. августа 1971. године – наилазимо на извештај са припремне утакмице Хајдук – Црвена звезда, одигране у Сплиту. Овај извештај о једној такмичарки безначајној утакмици – која није имала никакве спортске последице, пошто је била превасходно егзибиционог типа – доноси и овакву реченицу:
,,Незадовољан исходом, један део неодговорних гледалаца је по завршетку утакмице гађао, колико се могло видети са новинарске трибине, различитим предметима играче Звезде, па је један од играча у црвено-белим дресовима лакше и повређен. Уместо да поздрави мушку и фер борбу оба тима, овај део публике бацио је тамну мрљу на овај дерби“. Догађај чест на фудбалским стадионима, и пре и после ове утакмице, који се понавља на свим меридијанима, поприма друкчији вид као део личних сећања.
Било је лето, жарко – као и увек – у средњој Далмацији, у коју се стизало дугом вожњом кроз кривудаве и шумовите путеве Босне, кроз камени пејзаж и ниско растиње далматинског залеђа. Летовање на Јадранском мору – у то наизглед неузбуркано и привидно срећно време титоистичке Југославије, које све више бива идеализовано у сећањима носталгичара – имало је својства родољубивог чина. У то се уверавамо када у старим новинама прочитамо натписе о томе како је ,,наше море“ најлепше, како су острва, увале и плаже на тој обали најузбудљивији.
Домашаји таквих сугестија, понављани из године у годину, усвајани без икакве разумне сумње, нису били само масовно распростирани и усвајани него су имали способност да у човеку дуго трају, да претрајавају и у зрелом добу, упркос многим сазнањима која су их могла довести у сумњу.
Свакако да је тада објављени – и на забавама разглашени – сан сваког еманципованог и у примереној мери блазираног београдског младића могао бити везан за жељу да постане јадрански светионичар: фина мера неискрености и хотимичне атрактивности, као оно што треба да скрене пажњу на протагонисту, којег најбоље осликава тај спој лажљиве сентименталности и неискрене побуне, препознавао се у оглашавању таквог сна. Али, и сада свако подсећање на тај сан буди прегршт нежности у души: ,,председник Србије је испричао и да је као младић, 1981. године, желео да буде светионичар на Јадрану“. Понекад жалимо што се барем неким људима снови не остварују.
Био је то, наравно, званично подстицани сан испод кога се кретала, комешала и кључала сама стварност. Успон до малог стадиона на Плинари беше релативно лак, многобројни људи који су корачали ка улазима били су гласни и весели, шалећи се са очекивањима од играча, вече се примицало, сенке постајале све дуже, било јеј топло, страх од резултата се у дечачком срцу стапао са нарастајућим узбуђењем: уобичајена навијачка ситуација.
Утакмица је временом ишчезла из сећања, остала је само мутна представа о близини терена и трибина, о томе да се играч могао дохватити док је изводио корнер или аут, да би заувек остао упамећен тренутак у којем играчи у црвено-белим дресовима почињу да беже са терена: погрдни повици, предмети који лете према њима, изненада откривена самоћа – од које се хладе прсти – у наизглед пријатељском окружењу.
Остало је нејасно: одакле све то? Одакле толико прецизне мржње према нама који смо стигли – вођени изнудицом или избором – тамо где су нас позивали: са места са којих су нас опомињали да не крећемо пут других страна? Одакле толико неуважавање и неосвртање на инфантилизам нашег васпитања, на самозаслепљујућу представу о томе да ту нисмо више туђинци него било где другде на свету?
Тренутно распрскивање службених лажи и породичних прећуткивања, сасвим непосредно и готово опипљиво сазнање о томе да смо туђинци на „нашем мору“, сирова и сасвим животна врелина мржње: опипљива, као тело, густа и загушујућа, као магла, безразложна и безусловна.
Све је то било мање опоро од сазнања о томе колико смо овде – у једном тренутку – проказани као туђинци: више него игде. Та шокираност тек откривеном туђошћу у једном титоистички сјајним лаком – премазоном свету, добиће много доцније своје образложење, разјасниће се сама по себи: било је лето 1971. године. Тог пролећа групи српских писца беше забрањен књижевни наступ у Задру, куда су кренули „први пут после рата“, па су их домаћини одвели у планинско залеђе, у село Ислам Грчки, да би одржали књижевно вече под отвореним небом.
„Народ је силазио с планина и, будући да се тад није ни имала српска застава, нити се смела носити, приметили смо једну групу која је носила заствау клуба „Црвена звезда“. Окупило се пет-шест хиљада људи и и смо у једно касно медитеранско предвечерје одржали књижевно вече пред неколико хиљада, занемарених, заборављених, у планини остављених Срба.“ (Борислав Михајловић Михиз, у књизи „Казивања и указивања“).
Оно што у дечачким очима беше тако мутно и нејасно, тако застрашујуће чудно, одједном постаје савршено јасно: до свега је дошло зато што су црвено-бели дресови – у том рају титиоистичке толеранције – представљали српску заставу. Једна метонимија претворила се у једну метафору.
Нису то, дакле, били никакви неодговорни навијачи, него читав стадион. Није томе био повод у незадовољству резултатом једне потпуно безначајне утакмице, нити је узрок положен у незадовољену спортску жељу, као што се ту није распростирала само она општа шовинистичка страст фудбала о којој је написано толико учених речи. Била је то непатворена и усредсређена мржња.
Свако буђење из инфантилизма – тако диригованог у нашој садашњој јавној свести, тако омамљујуће распростртог дуж толиких јавних позива и уличних огласа, толико сиренских наговора да се поново упутимо тој не тако блиској обали, иако смо упознали многе друге, иако се свет претворио у орахову љуску – почиње једноставним сазнањем о томе да ту пребива много, одвише много оних који нас мрзе. Свако остајање у инфнатилизму има своју жељу као егзистенцијални кич: бити јадрански светионичар. Понекад жалимо што се барем неким људима жеље не остварују.
Како се после једног кратког третмаа у Сплиту постаје Црногорац, погледајте ОВДЕ.
Извор: Седмица
