Пише: Ведрана Рудан
За мене је Сплит, откако сам први пут у њега крочила, најљепши град на свијету. Није да нисам путовала, видјела сам ја многе свјетске градове, па ипак…Нима мени Сплита до Сплита.
Камене уске уличице, мирис мора и рибе, Рива, ручак у “Хваранина”, тржница, рибарница… Град у коме су живјели Смоје, Сењановић, и мени најдражи од њих Предраг Луцић, био је и остат ће моја велика љубав.
И не, ни овај најновији нападај дивљака које ја не желим звати “Сплићанима” неће у мени убити оно што осјећам према граду који волим. Па ипак, како је могуће, како је могуће да се у Сплиту који је у међувремену постао град из снова за милијуне свјетских путника догоди овакав злочин?
Неколико дјечака из Србије дошло је у мој град играти ватерполо утакмицу. Нису схватили, нитко им није објаснио, да не смију прошетати до Риве у дресу своје екипе јер би им нетко због тога могао шипком развалити главу.
Дјечацима из Србије то можемо “опростити” јер су млади, што они знају? Бих ли ја, овако стара, да ми је то нетко рекао, могла у то повјеровати?
Бих. И рекла бих тој дјеци, још у Београду, не одлазите, ако одете можете остати без главе. И да, морамо бит фер према грађанима и грађанкама Сплита. Ово се могло догодити у било којем хрватском граду. Тренутна хрватска власт нам суставно поручује, у мржњи је спас.
Погледајмо што се дешава у Сабору. Наш премијер припаднике једне од парламентарних странака назива “мишевима”, члан исте странке њега назива “штакором”. Премијер се на то подругљиво смијеши јер зна да му, овако бахатом, овако поквареном, овако циничном и бескрајно некомпетентном, нитко не може ништа.
Можемо ли, хоћемо ли заборавити сцену кад је наш премијер, окружен заштитарима, насрнуо на члана Сабора у намјери да га пребије?
Он и један од највећих хрватских криминалаца, да не прљам екран именом господина градоначелника, договорили су се. Премијер ће градоначелника разбојника чувати од затвора, “штакор” хрватско правосуђе држи у џепу свог скупог одијела, градоначелник ће му узвратити услугу крадући од странака и странчица штакорчиће који ће премијеру и његовој странци омогућити да оглодају Хрватску до кости.
Никад Хрватском није владала овако гадна екипа. Нека нас буде и страх и срам. Можда ипак, нека нас буде страх. Ми који смо потомци оних који су стољећима живјели на овим просторима не можемо учинити ништа, а већина од нас није крива ни за што.
Они имају правосуђе, војску, полицију, медије. Они нам на све могуће начине продају тезу како су нам једини прави непријатељи “четници”. И онда кад “четници” имају двадесетак година, и онда кад играју ватерполо и онда кад отворена срца, заљубљени у спорт, долазе у најљепши хрватски град.
Кад се догоди трагедија, кад неки од “хулигана” попуши причу зато јер је необразован, глуп или само зао, усто сигуран да му злочин неће доћи на наплату, онда се и штакори и штакорица крену гласно згражати над почињеним злочином.
Као да су злочинци они који у рукама држе челичну шипку, а не госпођа која на Пантовчаку разгледава перику или Штакор који се ових дана упустио у рјешавање избора у Венезуели. Он и Венезуела?! Америчка, гадна, муха подрепуша нешто мисли о свјетској политици. Мисли? Чиме?
Зато, не осуђујмо дечке који су кренули побити “четнике”. Немају они ништа с тим. Слушају глас својих и наших господара.
Прочитајте ОВДЕ шта је о овоме рекао Александар Шапић.
Извор: Ало
