Пише: Андреа Топић/Макарска кроника
Четири добра дупина (делфина) ватерполиста сјели су у кафић на сплитској риви. Носили су јакне. Испод су били дресови њихова клуба.
Пришао им је конобар, окати лигњун с тацном у руци. Док су се они мислили што ће попити, лигњун је крајичком великог воденастог ока примијетио лого српске Црвене звезде. Асоцирао га на истоимени ногометни клуб! Имају навијачку скупину, Делије. А у њима су неки штакори који распростиру транспаренте о Вуковару по својим трибинама.
И баш зато, видјевши лого Звезде, страшљивом лигњуну протрнули су краци. Пустио је црнило, помислио да су млади дупини злокобни четници. Није притом лигњуна занимало то што су те плискавице заправо ватерполисти. Или то што им је једина жеља била да попију пиће на Риви прије пријатељске утакмице с локалним клубом.
Али страх у очима окатог лигњуна био је огроман. Тресла му се прозирна кичма. Бога питај зашто, можда ПТСП.
И лигњун је тако, ни пет ни шест, отрчао до апарата за каву. Стегао нервозно прегачу око паса. Једним је краком загријавао млијеко за каву, а другим дохватио телефон.
Назвао је зеленог жохара. Наредио му да скупи екипу и нацрта се исти трен с палицама на штекату. Рекао му да га четири дупина провоцирају смијући се српским нагласком.
Није им лигњун ни стигао ставити каве на стол, а већ је стигао жохар у пратњи кишне глисте, желучане тракавице и кућног паука.
Тјерали су дупине да се свуку до голе коже. Викали на њих. Пријетили им. Збуњени добри дупини нису их хтјели послушати. Хтјели су само отићи јер је Жохар већ вадио палицу. Стигли су први ударци. Леђна пераја, кљун, реп. Нису бирали гдје.
Нису бирали ни зашто их ударају, заправо.
Дупини су се дали у трк, преко риве. Жохар је с палицом за њима каскао. Намјерио се баш на једног. Трчкарао је за њим гадљивим малим ногама с по шест адидас патика, али дупин је био већи и бржи и дошао је до руба риве и скочио.
Спас је нашао у мору. С каменог тла престрашеног дошљака проматрало је читаво животињско царство. Троми слонови што су селфије радили држећи мобител сурлом застали су укопани. Мачке се устале на задње ноге. Напрезале очи ћораве кокоши, камелеони, панде, жабе крастаче, бакалари и старе шјоре паламиде наочале намјештале не би ли га што боље одмјерили.
Неки су се злобно хихотали. Крештале зле вране, голубови вадили мобителе и снимали рањеника из птичје перспективе.
На једном од видеа који су касније кружили Зоолошким вртом, јасно се чује: те животиње знају зашто су они гадљиви кукци напали доброг дупина.
- Нека, ионако је четник – мекеће нека коза на тој снимци.
Тука до ње злобно се захихоће и закријешти "а е".
Док су се церекали над тужном дупиновом судбином без да му се сјете пружити руку или дати се, боже сачувај, у трк за жохаром, кишном глистом, желучаном тракавицом и кућним пауком, дупин је и даље био у мору. Дезоријентиран, збуњен. С озљедом главе. Гледао што му је чинити. Куда изаћи. Има ли итко да му помогне.
А онда се, међу толико мајмуна, крава, оваца, коза и телади појавила људска дјевојка. Сагнула се пред свим оним бескичмењацима и додала му руку.
Једна анонимна, храбра, а опет просјечна, скромна дјевојка. Једно људско биће. Једино људско биће. Изложило се осуди стоке.
Није стајала са стране, није незаинтересирано брстила сијено попут својих вршњакиња. Није, јер је она изнад животињског менталног склопа.
Нити пола сата касније, вијест о нападу на дупине протегла се кроз све животињске новине и портале, извјестиле своје читатеље чак и кријеснице из Вашингтон Поста. Преносиле се изјаве хрватских лисица с врха власти, мишљење о нападу дао је чак и колумнист бумбар, нема животиње која се није с другом врстом посвађала око ове теме. Клали се, брисали једни друге с друштвених мрежа.
Заборавили на стварне проблеме колико су кокодакали, кријештали, крекетали, мукали, оинкали и завијали.
Заборавили, да је на крају једино важно било бити људско биће у овој причи.
Прочитајте ОВДЕ текст на исту тему хрватског спортског коментатора који поручује да не будемо исти као они.
Извор: Слободна Далмација
