Пише: Џорџ Сорош
Ни наши лидери ни обични грађани не схватају да доживљавамо револуционарни тренутак, да је опсег могућности веома широк, те да је самим тиме евентуални исход врло неизвестан. Већина нас претпоставља да ће будућност мање или више наликовати садашњости, али то није нужно тако. У дугом и врло садржајном животу сведочио сам многим периодима онога што називам радикалном неравнотежом. У таквом периоду живимо данас.
Следећа тачка промена биће избори за Европски парламент у мају. Нажалост, антиевропске снаге имаће конкурентну предност на гласању. Постоји неколико разлога за то укључујући и застарели партијски систем који преовладава у већини европских земаља, практична немогућност промене уговора и недостатак правних средстава за дисциплиновање држава чланица које крше принципе на којима почива ЕУ. Унија може да наметне “аквис комунаутаире” (правно тело ЕУ) земљама кандидатима, али нема довољно капацитета да наметне послушност државама чланицама.
Застарели партијски систем кочи оне који желе да сачувају вредност на којима почива ЕУ, али помаже онима који желе да те вредности замене нечим радикално другачијим. То је истина у појединим земљама, и много више у трансевропским савезима. Партијски систем појединачних држава одражава поделе које су биле важне у 19. и 20. веку, као што су сукоб између капитала и рада. Али расцеп који је данас најважнији јесте између про и антиевропских снага.
Доминантна земља ЕУ је Немачка и доминантан политички савез у Немачкој – између Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) и баварске Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) – постао је неодржив. Савез је функционисао све док није било значајне партије у Баварској на десној страни ЦСУ. То се променило успоном екстремистичке Алтернативе за Немачку (АфД). На изборима септембра прошле године резултат ЦСУ био је најгори у протеклих шест деценија, а АфД је први пут ушла у баварски парламент.
Успон АфД је уклонио разлоге постојања савеза ЦДУ-ЦСУ. Ипак, тај савез не може бити прекинут, а да не покрене нове изборе које ни Немачка ни Европа не би могли избећи. Актуелна владајућа коалиција већ не може да буде онолико снажно проевропски оријентисана колико би била без АфД која прети њеној десној страни.
Ситуација је далеко од безнадежног. Немачки Зелени су се појавили као једина доследна проевропска партија у земљи и настављају тим темпом, показују истраживања јавног мњења док АфД изгледа да је достигла свој врхунац (осим у бившој Источној Немачкој). Али сада гласачи ЦДУ-ЦСУ представљају партију чија је посвећеност европским вредностима амбивалентна.
У Британији, такође, застарела партијска структура спречава народну вољу да пронађе одговарајући израз. И лабуристи и конзервативци су интерно подељени, али њихови лидери Џереми Корбин и Тереза Меј су толико одлучни када је реч о Брегзиту да су пристали да сарађују зарад тог циља. Ситуација је толико компликована да већина Британаца само жели да се све то заврши, иако ће то бити одлучујући догађај за земљу у наредним деценијама.
Тајни договор између Корбина и Меј изазвао је противљења у обе партије што је у случају лабуриста у границама побуне. Дан након што су се Корбин и Меј састали, Меј је објавила програм за помоћ сиромашним лабуристичким изборним јединицама на северу земље, иначе људи који су присталице Брегзита. Корбин је сада оптужен да је изневерио обећање које је дао на конференцији лабуриста септембра прошле године да ће подржати нови референдум о Брегзиту ако одржавање избора не буде могуће.
Јавност је постала свесна ужасних последица Брегзита. Шансе да договор Терезе Меј буде одбачен из дана у дан расту. То би могло покренути темељну подршку референдуму или што је још боље опозив Члана 50.
Италија се налази у сличној ситуацији. ЕУ је начинила фаталну грешку 2017. строгом применом Даблинског споразума, који неправедно оптерећује земље попут Италије где су мигранти први пут ушли у ЕУ. То је довело до тога да Италија, претежно проевропско и проимигрантско изборно тело, доспе у руке антиевропске партије Лига и Покрета пет звездица 2018. Као резултат тога, значајан удео бирачког тела који је и даље проевропски нема странку за коју би гласао. Међутим, постоји покушај да се организује јединствена проевропска листа. Сличне реогранизација партијских система догађају се у Француској, Пољској, Шведској и вероватно још негде.
Тешко је схватити како проевропске партије могу изаћи као победнице на изборима у мају уколико не ставе европске интересе испред својих. И даље се може износити аргумент за очување ЕУ не би ли се радикално изменила. Ипак, то би захтевало промену срца у ЕУ. Актуелно европско руководство подсећа на политбиро када се распао Совјетски Савез – наставља да издаје указе као да су још релевантни.
Први корак у одбрани Европе од њених непријатеља, како унутрашњих тако и спољних, јесте да се препозна степен претњи које они представљају. Други је пробудити успавану проевропску већину и мобилизовати је да брани вредности на којима почива ЕУ. Иначе, сан о уједињеној Европи могао би да постане ноћна мора 21. века.
Аутор је председавајући Фондације за отворено друштво.
Бошко Обрадовић објанио зашто иде на све протесте. Погледајте ОВДЕ.
Извор: Данас
