Како ићи радосно кроз живот упркос најтежим животним ситуацијама?
Ми смо сви дошли на овај свет с намером да живимо радосно, само смо то негде путем заборавили. Да је то заиста тако, постане ти јасно кад погледаш колико се радују бебе и с коликим поверењем и знатижељом истражују свој свијет. Било би мудро да се и ми понашамо тако; радосно, пуни поверења у живот и да са знатижељом тражимо увек нешто добро и занимљиво у свему што нас окружује…
Да ли је увек оно што остаје, љубав?
Наравно! Из љубави смо настали, а с љубављу би требали и живети па и отићи с овог света. Љубав је главни покретач свега што вреди и толике своје проблеме, ако напуниш љубављу и разумевањем према свима који су судеоници тог проблема – толико ћеш лакше решити…
У својој књизи откривате интиму и разне животне ситуације кроз које сте прошли, како сте се одлучили на то?
Није то била одлука. Након што је врло трауматично с овог света на мојим рукама отишао мој Тата, писање ме лечило, писала сам себи да помогнем, и кроз тугу, а касније сам писала о свему што сам кроз живот научила што ми је помогло да сретније живим. Супруг ми је рекао да је бесмислено да нешто толико лепо што помаже мени, остане у мом компјутеру ако би могло помоћи и неком другом… Послала сам књигу на адресе три издавача и сви су је хтели издати. Од првог трена постала је најпродаванија, због ње сам почела и средама снимати видеа на мом yоу тубе каналу, а велика пажња мојих пратитеља из Србије донела ми је част да издавачка кућа Вулкан препозна моју књигу. Весели ме да су прве информације да се књига одлично продаје и у Србији, верујем да људи препознају искреност и љубав којом је књига писана и та је то тајна њеног усеха. Хтела сам на тим страницама рећи да смо сви крвави испод коже, да сви живимо врло сличне животе и да ако ја могу кроз своје изазове проћи мирно уз неколико мудрих информација, а имала сам мождани у 39тој, рано сам остала и без мајке – онда то доиста може свако…
Написали сте да они које волимо одлазе са овог света, да би ставили наш живот у праву перспективу, ипак, много је оних којима се са губитком „срушио цео свет“. Шта бисте њима посаветовали?
Кроз тугу свако од нас пролази својим темпом. Тугу не можеш избећи, саставни је део живота, ако довољно дуго живиш, од неких драгих људи једноставно се мораш опростити. Тугу не можеш избећи али патњу мораш! То је оно у чему многи греше, сваку нову тугу оправдавају старом, и никако да изађу из тог зачараног круга. А истина је да наши вољени не би волели да нам читав живот прође и да не уживамо само зато што њих више нема поред нас. Мој Тата био је сретан кад сам ја сретна и несретан кад је мени било тешко. Уверена сам да је тао и сада и то је била једна од ствари која ми је помогла да престанем патити. Тужна сам некад и данас, и то је природно, али кад год ми је тешко сетим се да је толико уживао у мојој радости. Важно је такође препознати тренутак у којем толико патите да не можете сами себи помоћи већ да вам треба стручна помоћ…
Може ли се бити леп без душе?
По мени – не може! Али не постоји живот без душе, тако да заправо проблем о којем ме питате не постоји.
Коме је намењена Ваша књига?
Књигу „Оно што остаје, увек љубав је“ читају већином жене од 20 до 70 па и више година, сви они који желе више од живота и који желе научити како да наставе радосно кроз живот након што доживе болест и остану без оних које воле. Писала сам искрено о свему кроз што сам прошла и како сам то преживела и никад не саветујем људима ништа што сама нисам пробала, јер ако то могу ја, онда то заиста може сватко…
Kако су родитељи осамдесетих одгајали децу сазнајтеОВДЕ.
Извор: Балканпост.инфо
