Сваког јутра се за доручком свађамо на шта да се данас жалимо – тако је један комичар описао мађарску особеност. Има ту нешто. Нико се не свађа и не жали тако страствено као што то ми чинимо. Посебно се жалимо на власт, а истовремено волимо кад она влада чврстом руком.
Жалимо се дакле „на оне горе“ који раде шта хоће, али ћемо их следећи пут опет бирати. Слично се односимо и према Европској унији. Псујемо је, али не желимо да је нема. Најновија акција плакатима Виктора Орбана против председника Европске комисије Жан-Клода Јункера је утолико пун погодак, ремекдело политичког познавања људске душе.
Видимо плакате на којима се претеће смешкају амерички милијардер јеврејско-мађарског порекла Џорџ Сорос у позадини и Јункер у првом плану. Они желе да преплаве Европу мигрантима, пише, а ми, грађани Мађарске, смо заслужили да се то отворено каже.
Гледамо то и мислимо: човече, опет праве срања. Знамо да плакати коштају пара које долазе из државне касе и да ће сигурно неки пријатељ неког члана владе на тај начин опет бити мало богатији. Знамо и да није баш тако да Сорош и Јункер заједничким снагама воде ЕУ и нас у пропаст. Псујемо власт у Будимпешти јер нас опет прави будалама.
Али да то чине на тако дрзак и самоуверен начин – то оцењујемо као знак снаге и волимо. Да тај Јункер није сасвим чист – у то такође верујемо. Исто тако и да ЕУ жели ствари које ми не желимо. На пример мигранте.
Проклињемо Брисел и лако нам пада да Јункера узмемо за симбол Европске уније. Али знамо и да је ЕУ добра адреса и да је боље припадати Унији. И да она нама и нашој деци потенцијално омогућава да радимо у богатијим земљама и зарадимо више новца. Све то сматрамо одличним. Нигде у Европи у испитивању мњења се не мисли позитивније о Европској унији него у Мађарској (осим можда у Пољској).
Али ко је тај Јункер? Само 46 одсто Мађара је чуло његово име, а много више од имена не зна готово нико. Раније је једва ко знао тко је Сорош. Сада зна свако, због сталне државне пропаганде против њега.
Чињеница да су обојица једва познати (или су били) је заправо најважнија ствар: циљаном кампањом им се може наметнути негативни идентитет и од њих створити непријатељи. И један и други једва имају некакву моћ да се бране од таквих напада: Сорос је приватни шпекулант, Јункер је бирократа на одласку, политички је то дивљач за одстрел, савршен циљ.
Ко зна што ће све још бити изнето на сто? Јункерова наводна љубав према доброј капљици и преко дана, та ствар с пореском оазом Луксембургом док је Јункер тамо био председник владе?
Изгледа као да је Јункер противник у актуелној изборној кампањи за Европски парламент, али Орбанов Фидес заправо припада истој групацији као и Јункер – Европској народној партији. Мађарска подржава главног кандидата народњака Манфреда Вебера као следећег председника Европске комисије. Али овакви плакати? Није чудо да су код Европских народњака прегорели сви осигурачи. Јункер, Вебер, сви вриште. Још једном се гласно чује захтев да се Фидес избаци из посланичког клуба.
Шта је смисао акције? Еврократе се брину за европске изборе и ЕУ, али Фидес се брине за моћ код куће. По проценама, та мађарска странка ће бити присутна с 12 или 13 посланика у будућем Европском парламенту. Али ако кампања против Јункера буде функционисала као кампања против Сороса пред изборе у Мађарској, то би могло бити и 14 посланика.
Ако се томе приброје један или два мандата мађарских мањина у суседним земљама, то ће бити петнаест посланика за европске народњаке који ће након избора вероватно укупно бити ослабљени, али и даље најјачи. Строго узев, Фидес дакле може да освоји још који мандат за целу посланичку групу. Отприлике тако изгледа рачуница мађарске владе и зато се сад упушта у кампању против Јункера. Калкулација гласи да и европски народњаци знају да рачунају, да ће схватити корист од тога.
Једино је питање, желе ли европски народњаци да граде мостове надесно или желе да поставе границу на рубу националног и конзервативног терена. Ако се одлуче на то, онда је Орбан овај пут претерао и Фидес идеолошки више није компатибилан па мора да лети из клуба. Онда Орбан реже грану на којој седи.
Јер заступници Фидеса су и у Европском парламенту међу најоданијим. Орбан цени лојалност и иза кулиса је дуго година имао добар однос с Јункером – све док овај одједном није јавно затражио избацивање Орбанове странке из европских народњака. То је било прошле јесени. Сад је рачун стигао на наплату.
За ново наоружање Русија ће у следећих 20 година потрошити око 400 милијарди долара! Прочитајте ОВДЕ шта још каже Лазански.
Извор: Дојче Веле/Борис Калноки
