Пише: Сергеј Кузњецов
Најпознатије његове речи су: „Енглеска нема сталне савезнике, а ни вечне непријатеље. Енглеска има једино сталне интересе“.
Али, Палмерстон је аутор и другог чувеног британског политичког афоризма: „Како се тешко живи када са Русијом нико не ратује“.
У ове две Палмерстонове `крилатице` сместила се сва британска спољна политика. Нарочито према Русији и СССР, упркос томе што је Британија у Другом светском рату била на истој страни са Совјетским Савезом.
Повом друге Палмерстонове `крилатице` подсећам да су 30. септембар 1938-ме премијери Велике Британије и Француске - Невил Чемберлен и Едуар Даладије – са Адолфом Хитлером и Бенитом Мусолинијем потписали Минхенски споразум којим је Судетска област Чехословачке дата Немачкој. А да су Лондон и Берлин већ следећег дана потписали „декларацију о ненападању“.
Немачка је већ марта 1939-те заузела Чехословачку. Одмах потом је је Енглеска 2.000 чехословачких златних полуга – које је праг код ње чувао – препустила Банци за међународне обрачуне (Bank for International Settlements) којом је управљала Рајхсбанка.
То је био подстицај Хитлеру да крене на Исток према СССР јер је „тешко живети када са Русијом нико не ратује“.
Када је Хитлер 1. септембра 1939-те напао Пољску – Британија и Француска су (јер су биле гаранти безбедности Пољске) биле принуђене да објаве рат Немачкој. Али, то је било све.
Француске и британске трупе у Европи биле су пасивне јер је било потребно сукобити Немачку и СССР.
Генерал Јодл, начелник штаба Вермахта, тим поводом је написао: „Нисмо били поражени већ 1939-те само зато што је 110 француских и британских дивизија апсолуно мировало. Напротив њих стајало је само 25 немачких дивизија“.
За разлику од Палмерстона, Британци би требало да се стиде својих данашњих политичара.
Министар одбране Британије Гевин Вилијамсон, изјавио је да ће – да би плашио Кину – послати носач авиона Queen Elizabeth да `кружи светом`. А чак га је и The Guardian – напусави да је од министра „побегла памет“ – упозорио да га Кинези могу „потопити за један сат“.
Претходно се `прославио` обећањем да ће Британија одговорити на све `руске претње` и да ће Лондон – користећи силу – појачати своје глобално присуство.
Да ли ово Вилијамсон намерава да ратује са Русијом?
Ако је, како неки аналитичари указују, довољно само десет руских хиперсоничних балистичких ракета „Сармат“ (са пуним комплетом нуклеарних бомби) довољно да се `покрије` цела територија САД, колико ли би их било потребно за британска острва?
Руски император Александар III волео је да каже да Русија има само два савезника – своју армију и ратну флоту.
Данашњи узлет руске дипломатије у доброј мери је постао могућ захваљујући повратку принципима Александра III и совјетској дипломатији. Наравно, и томе што је земља повратила војну моћ.
Трампова владавина је оголила истину да међу САД и европским државама (и чланицама НАТО) не постоје савезнички већ вазални односи.
Трамп није одебацио само пропагандистички смоквин лист евроатлантске солидарности него и његову сенку.
Истовремено одбацио и све међународне праввне норме. Уместо њих су дошле лажне оптужбе против држава и лидера који Вашингтону нису по вољи.
Уосталом, тако са самим Трампом поступају његови политички противници у САД.
Ауторитет Русије расте зато што она једина од великих сила настоји да сачува међународно право.
Међутим, у вучијем свету се мора `завијати попут вукова`. Русија то и чини.
После једног од америчких ваздушних удара по сиријској армији, наш начелник Генералштаба – Валериј Герасимов – упозорио је Американце: ако од ваших бомби у Сирији погине макар један наш саветник – отварамо ватру на уништње. То их је уразумило.
А када је због израелске провокације био оборен наш извиђачки авион – Сирији су одмах испоручени ракетни системи С-300.
Како се Јенкијима измиче тло испод ногу, тако постају јаросније и глупље реакције њихових конгресмена.
Група америчких сенатора је 14. фебруара иницирала „Закон о заштити америчке безбедности од агресије Кремља“. Предложили су увођење санкција против државног дуга Русије, наших банака, IT-сфере и бродоградње, нафтнер индустрије и пројеката са течним гасом...
Сами конгресмени су те санкције назвали „адским“, али стални представник Русије у Савету безбедности УН, Василиј Небензја, мирно изјавио: „Ми то више и не пратимо. Игноришемо такве покушаје да нас заплаше“.
Ипак, ако се та америчка линија настави, неће ли на ред доћи прекидање дипломатских односа?
Тада ће решавање оштрих међународних проблема бити могуће само у отвореним војним конфронтацијама. То већ постаје видљиво и у Црном мору и у случају Венецуеле.
Генерални секретар НАТО, Јенс Столтенберг, изјавио је да је алијанса присуство својих бродова у Црном мору током 2018-те повећала на 120 дана и да ће то и даље чинити.
Конвенција из Монтреа прописује да се бродови нецрноморских земаља у тој акваторији могу налазизи највише 21 дан и да укупна тонажа тих бродова не сме прећи 45.000 тона (депласман).
Јасно је да НАТО креће у директно кршење одредби те конвенције, а то је пут ка војној конфронтацији.
Само, није за себе изабрао баш подесно море. Јер, сви натоски бродови у Црном мору су на сталном нишану наших система за радиоелектронску борбу и обалске ракетне артиљерије и могу бити потопљени – једним плотуном.
Због збивања око Венецуеле, за Американце се ситуација у Црном мору може битно заоштрити.
Упркос свему што чине да га оборе, Николас Мадуро и даље има контролу над ситуацијом у земљи.
Изгледа да Трампова админитрација разрађује свој „план Б“ јер сматра да не сме себи дозволити још један пораз (због којег би престали да их `зарезују` и у Европи и у Латинској Америци).
Већ се зна да је један од сценарија – поморска блокада Венецуеле. Слична блокади Кубе 1962-ге године.
Ако руским бродовима буде затворен приступ Венецуели, логична контрамера биће – блокирање натовских бродова на прилазима Украјини и Грузији.
До директних ратних судара великих сила засад није дошло, али се већ ушло у сиву зону ултиматума и постављања црвених линија чији прелазак нека од страна неће толерисати.
За Русију црвена линија није само непристајање на долазак натовских трупа у Грузију и Сирију него и постављање америчких ракета средњег домета у Пољској и балтичким земљама.
Времена су се променила. Сада је Русија у прилици да са САД и у њиховим сателитима у Европи говори језиком ултиматума и јасног постављања црвених линија.
Сами су изабрали да за њих више не важе цивилизоване норме у међународним односима.
Како је Путин Русију излечио од “холандске болести” прочитајте ОВДЕ.
Извор: fakti.org
