Пише: Мирослав Лазански
„Јер, у реалној ратној ситуацији ви уопште не упоређујете шта ће се догодити ако први кренете у нуклеарни напад, или ако то учините као други. Заправо, упоређујете само шта ће се догодити ако кренете први у напад и ако уопште не кренете... Кад већ идете, онда само напред. То треба направити, посао треба обавити. Ако лансирате ракете тек у ситуацији кад сте нападнути, значи да сте пропустили прави тренутак”, речи су генерала Ричарда Елиса, бившег команданта Стратешке ваздушне команде, САЦ, који је још пре 33 године инсистирао да је „војна слабост прва претпоставка да се крене у напад нуклеарним оружјем”.
Далеке 1984. године био сам гост АДКОМ-а, „Команде ПВО САД и Канаде” у Коларадо Спрингсу, у подножју Стеновитих планина. Примио ме је генерал Роберт Т. Херес, командант АДКОМ-а. Генерал Херес често је тренирао брзу вожњу аутом, наравно – има специјалног шофера и ознаку аутомобила, па пролази и кроз затворене семафоре. Јер, генерал Херес је био командант једне од две најважније америчке стратешке команде, генерал је тај који треба да директно обавести америчког председника да су на САД испаљене ракете са нуклеарним бојевим главама. Ако се на екранима његове команде појави било шта сумњиво, он ускаче у аутомобил и јури у планину, у подземни град укопан у гранитним стенама. Има тачно 30 минута ако су руске ракете испаљене са копна и 15 до 20 минута ако их је лансирала нека атомска подморница близу америчких обала.
У нормалним условима генералу треба 20 минута да стигне до великих челичних врата, чији је сваки део тежак по 25 тона и која затварају улаз у подземну команду АДКОМ. Ако генерал не стигне за 20 минута, врата се затварају, макар он остао тик испред њих, а његов заменик преузима командовање и обавештавање председника о ракетном удару на САД. Штаб АДКОМ-а, то је 15 великих челичних контејнера на огромним федерима који би ублажили потресе од нуклеарних експлозија. Изнад командних просторија је 3.500 метара гранита, а у планину се улази кроз тунел дуг 500 метара на чијем су почетку и крају специјална заштитна врата. AДКOM је направљен да преживи нуклеарни удар у периоду од 30 дана. Нешто слично имала је и СФР Југославија, у виду подземног аеродрома у Бихаћу и специјалних склоништа у Коњицу, Хан Пијеску и Кочевском рогу.
Генерал Херес био је сигуран да његови људи могу на време да открију сваку ракету која би била испаљена на САД и Канаду, да могу разликовати лажне од правих сигнала и тако спречити нуклеарни рат због грешке или квара на компјутеру.
Заправо, само на први поглед атомски рат изгледа јако аутоматизован. Ако се занемаре очити људски аспекти, као што су патње, болест и морални слом, што све може произаћи из нуклеарног сукоба, људски фактор био би, ипак врло важан у вођењу таквог рата. Генерал, командант АДКОМ-а, први је људски фактор којим почиње ланац за почетак нуклеарног рата. Он обавештава председника САД, председник даје извршну команду команданту САД у бази Офут у Небраски. База Офут онда даје команду за лансирање ракета „минитмен” из копнених силоса, полетање стратешких бомбардера Б-52, Б-1 и Б-2 са атомским бомбама и ракетама и испаљивање интерконтиненталних пројектила „трајдент” са атомских подморница класе „охајо”. Ако је истина да не ратује оружје већ људи, време људског расуђивања у таквим ситуацијама врло је кратко, заправо критично. АДКОМ располаже разним системима за извиђање летећих објеката и атомских подморница: сателити и радари распоређени на Аљасци, Гренланду и у Великој Британији. Генерал Херес могао је за мање од 60 секунди да ступи у везу са било којим сензором АДКОМ-а ради провере да ли је реч о стварном нападу или је посреди грешка.
На екранима команде у срцу Стеновитих планина светлуцају и овакве поруке: „време првог догађаја”, што је тренутак када је руска ракета лансирана, „време лета” означава колико је још преостало минута и секунди до њеног удара по америчкој територији, а ту су још и натписи „још није пала” и „ударила је”.
У прошлости је било и лажних узбуна, једном је неко заборавио да у компјутер унесе податак да је реч о вежби, други пут се покварио силиконски чип и показао погрешну бројку, али у свим тим случајевима лажна узбуна трајала је краће од две минуте.
Ипак, горак укус лажне узбуне увек остане, иако генерал Херес никада није пренео обавештење председнику о „ракетном нападу на САД”.
Прошло је од тада доста година, амерички систем извиђања лансирања руских и кинеских ракета пресељен је у космос, но и тамо је подложан ометању. Сада двојица америчких конгресмена покушавају да увере јавност да је Доналд Трамп председник којем се не сме поверити извршна команда за нуклеарни рат. Другим речима, да је недорастао улози врховног команданта. Односно, ако га садашњи командант АДКОМ-а обавести да су руске, или кинеске ракете полетеле, да Трамп не може да нареди нуклеарни одговор. Довољан разлог за импичмент. Врло лукаво, али и прозирно.
Прочитајте ОВДЕ све о Путиновом црном коферу, а открива Лазански.
Извор: Политика
