Пише: Изток Бојовић
Тај осећај да им је држава отета и приватизована од стране интересних клика указује на дубљу кризу легитимитета државе и њене улоге у друштву, него што је сам проблем демократске смењивости власти. Претварање институција у сервис владајуће клике оваквих размера могућ је једино у условима непостојања професионалног интегритета запослених у државној управи, који су без поговора и својевољно пристали да буду марионете партијских налогодаваца. Закони у узурпираном парламенту усвајају се искључиво по мери власти а на штету грађана, а исте селективно спроводе или грубо крше управо институције задужене за њихово спровођење. Случајеви Савамале, Раките или бесправне градње на Панчићевом врху само су врх леденог брега организоване пљачке и корупције под благословом клијентелистичке државе, у којој је јавни интерес потпуно подређен приватно-партијском.
Безбедност и имовина грађана све чешће су угрожени пред најездом партијских “инвеститора” и “бизнисмена” и њихових приватних параполицијских обезбеђења, који несметано оперишу у условима непостојања правне државе и сигурности. Партијска држава показује велику толеранцију за привредни криминал и системску корупцију, али је зато спремна да у свакој прилици тренира ауторитет и спроводи репресију над грађанима. Тако имамо трагикомичне случајеве спровођења “владавине права” у виду драконских казни за минорне прекршаје, попут затворске казне за непокошену траву. Парадржавним институцијама, попут приватних извршитеља и јавних бележника, дата су толика дискрециона овлашћења да уређују најосетљивија питања, да практично делују по сопственим правилима ван ефикасне институционалне контроле.
Да травестија демократског система у Србији буде још потпунија, владајући режим се побринуо својим ентузијазмом да уређује потпуно периферна друштвена питања. Разним правилницима и уредбама држава неспретно и инвазивно покушава да “регулише” приватну сферу, па чак и интимни живот грађана. Отуд оправдана бојазан у јавности да власт све више нагиње “штазијевском” концепту државе, како би код грађана произвела осећај да су стално под будним оком свеприсутног Великог брата. Најављено масовно инсталирање надзорних камера без законске основе, формирање контроверзног ДНК регистра, бројне злоупотребе и уступање трећим странама личних података грађана – само су неки од скорашњих примера грубог кршења приватности грађана од стране државе.
Опсесивни порив да контролише сва друштвена дешавања и угуши сваки вид критике, владајућу клику је навела на креирање сопствене паралелне јавности. Као пандан постојећим, готово преко ноћи никле су прорежимске верзије сатиричних ТВ емисија, невладиних организација, истраживачких интернет портала и “експерата”. Махом је реч о дилетантским и преочигледним покушајима стварања противтеже критичкој јавности и ваљда покушаја стварања привида да власт има подршку и у информисаном и образованом делу друштва.
Свеснији део јавности са правом очекује озбиљне промене система у виду трајног спречавања узурпације институција, али и грађења односа државе и друштва на здравијим основама. Уколико се криза институција продуби, држава ускоро неће бити у стању да обавља ни најосновније функције из свог домена и обезбеди услове за нормално функционисање друштва. У таквим условима за очекивати је да ће се тренд самоорганизовања грађана наставити у све већој мери, у покушају да заштите своја права у дисфункционалном систему.
Друштво и држава се налазе на сигурном путу ка консолидованој партократији и отвореној диктатури. Променом власти можда ћемо добити још једну прилику да повратимо демократски поредак заснован на принципима узајамне контроле и равнотеже власти. Враћање легитимитета држави подразумеваће и успостављање ефикасног институционалног механизма за спречавање злоупотребе власти и јавних функција. Како би српско друштво добило шансу за оздрављење, промена власти би морала да буде праћена и неким видом лустрације, отварањем тајних досијеа и ретроактивном провером имовине јавних функционера. Еволуција из деспотског у грађанско друштво у којем би поданички однос према власти заменио концепт одговорности и јавности, захтеваће континуирано политичко освешћивање грађана и одговарајуће образовање младих. У том контексту неки вид “споразума” или “уговора” са народом могао би да представља први корак ка изградњи државе која ће моћи да одговори на потребе грађана.
Аутор је политички аналитичар из Београда.
Командант КФОР-а на Косову упозорио да је очување мира приоритет. Погледајте ОВДЕ.
Извор: Данас
