Пише: Слободан Рељић
Народ се држи. Ни у колонијалној демократији се не подаје промени свести. А оно што су колонизатори назвали елита управо томе служи. Да нема свести о свом роду, и да се без савести баца на чињења. И да одржава то болесно стање у јавном мњењу.
У земљи у којој се у Скотов храм иде као на литургију - елита је група људи који су данас на власти а сутра у опозицији, али увек раде оно за шта су имплементирани. Верују да је домовина тамо где има више долара. Да би све изгледало као свет-узор, у ријалитију који се зове Народна скупштини, раздрагани посланици усвајају законе који се пишу у Бриселу. У њихов опис посла спадају простачке свађе и тактике скретања пажње на себе.
И ништа не мора бити по Уставу који је неопростивом грешком и небудношћу окупатора донесен 2006, док је садашњи председник службовао у опозицији и бивао задужен да се бори против „пропаганде која за циљ има само отимање Косова од Србије“. И грмео да ''Немачка неће успети да пороби Србију јер Срби нису Хрвати, нису Мађари, већ су народ који је одувек највише волео слободу“.
Тад Александару још није било у памети да би православни Срби требало да се гурају у протестантизам. Веберова „Протестантска етика“ се није учила за испит, а он још није знао да је „најбољи студент Правног факултета у историји“. Није то тада знао ни веселник Сима Аврамовић. Тад су на највишу мисао која је излазила с Правног факултета пресудно утицали Радомир Лукић, Михаило Ђурић, Смиља Аврамов па се протестантска етика узимала као факат међу фактима а никако као обавеза српског или јужнословенског човека.
Зато се и ватреном навијачу са „Звездиног“ Севера тих година - док је четниковао по Новом Београду и као верни пратилац Воје Шешеља усхићено изговарао гранични низ Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица - чинило да је „наш циљ да укажемо ко су страни плаћеници и да објаснимо шта ће се са Србијом догодити ако би Американци и Немци успели да је покоре и да на власт доведу своје слуге. Србија не би постојала''( 2000.) Јака антипротестантска логика.
Млади Александар је говорио као млади српски патриота, а у његовој буци могао се осетити искрен дрхтај и страх. Да се родио у друго време, овај момак је могао да добије улогу као Хајдук Вељко или Слободан Пенезић Крцун, овако – кад га видите како пуже пред султаном Клинтоном и носи народне паре да подржи злу вољу његове жене јасно је да ће га Срби или заборавити с тихим презиром или ако настави да ратује против Косовског завета упамтити као Проклету Јерину.
Не као Вука Бранковића, јер то је одлука човека, а ово је само сливање у историјски брлог. Неспособност да одбијеш самопоништавање. Кад једном упаднеш у ту беду отуд добра реч не стиже. Колико год трошио сати ТВ-програма да ју тако представиш. Колико год да је цар Трајан закопавао истину у дубоке рупе она је избијала на површину и чула се као тон зовиних свирала. Зато је Александрова вера да Марко Ђурић, Ана Брнабић, Милован Дрецун и остали СНС-копљаници могу да сакрију његову издају залудан напор. Београд на води може да се заташка, Косово и Метохија не.Кад буде могло онда ће у овој земљи живети гомила која неће имати потребе ни да се назива Србима.
Кад су Американци и Немци успели да Александра „доведу на власт“ Србија је добила чопор „пријатеља“. Оних који су се, што би рекао генијални Синиша Павић кроз Шојића, залагали да се Србија „гађа с обогаћени, а не с осиромашени уранијум“. И то ће бити једино задовољство Александрово. Да га „цене“ они који пројекат његове издаје себе и свог народа узимају као свој геополитички успех. И дају му да виче на конференцијама за штампу, како сви знају „да се с њим тако не може“.
Они га примају у паузама својих редовних активности, а он може авионом да доведе буљук својих новинара који ће „за шаку еврића“ јављати о великом успеху у великом граду. Истина, примају га чешће него Мила Ђукановића. Али Милова издаја је мали улог. Тек трун у оку Русије, а Србија је - као што је Хенри Кисинџер корио блесаве Клинтонове и вашингтонски естаблишмент који је безглаво улетео у операцију НАТО бомбардовања - „земља која се тукла с Турском и Аустријском империјом и пркосила Хитлеру и Стаљину на врхунцима њихове моћи“. Велики Кисинџер се 31. маја 1999 - усред бомбардовања, разумевајући које ће то све донети невоље Америци с Русијом, Кином и колико ће разлабавити моћ НАТО-а – питао колико је за Америку опасно што Срби нису попустили. Зато они тебе „цене“ Александре, зато што сад попушташ као да си „Хрват или Мађар“ (не разумем откуд Вучићу ту Мађари), а не зато што те Сима Аврамовић у фото-финушу прогласио „најбољим студентом Правног“.
Зато Александар Вучић - док нам стално баца у лице све издаје „жутих слугу“ - изгледа као трагичар из испразних скечева. Па, „слободни“ СНС-зидари су сву ту беду „жуте политике“ уградили у темељ Бриселског споразума. А Вучић се онда баш потрудио око тог папира који ће омогућити да Срби оду с Косова и Метохије и без „Олује“. Жалио нам се како је спавао на поду, што је скоро као у рову. После је, кад га је помиловала Ангела Меркел, гласно доказивао да је патриотизам бесловесност. А Косовски завет превазиђени мит.
Ни Едвард Кардељ, као службени идеолог атеистичке Ка-Пе-Јот, никад није тако безумно ударао на мит. Председник је изгледа и Вебера читао на прескоке и одлучио да о миту зна само оно што је септембра 2013. у Београд донео неваспитани Немац, заменик председника посланичког клуба ЦДУ-ЦСУ за спољну политику у Бундестагу, лингвиста Андреас Шокенхоф као 7 тачака - где је у 6. предвиђена „промена свести“, а у 3. забрањено да се о Сребреници мисли другачије него као што мисли влада народа који је поред „флоксвагена“ створио и Аушвиц. И гасне коморе. И стрељао у Србији 100 за једног. Шокенхоф је после отишао на други свет, али је наш председник прихватио „7 Ангелиних заповести“ као да су исклесане у камену на планини Синај. Не држи до митова, али воли уцене.
Нашег путника из далеког света зато не би изненадило што се сада Александар Вучић „разграничава“ с Албанцима и на Косову и Метохији, и у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи а може и другде. А председниково чудо од „разграничења“ ће ући у светске правне енциклопедије. Ређе помињеш Резолуције 1244 ОУН него Хашим Тачи, а онда дајеш део своје територије за други део своје територије. И не жалиш, 15 или 19 одсто, Као дилема је Трепча или Газиводе, али најбоље обоје. Важан је мир у региону. Па макар Србија и не постојала.
Кад једном свет изађе из овог америчког терора над здравим разумом тешко ће се за човека који је потписао Бриселски споразум по коме он „неће правити сметње (Косову, прим. С.Р.) на његовом путу у Европу“ (тачка 14) моћи рећи да је био – државник. Који се то велики државник у историји препознавао по томе што му је држава била све мања? Кад чујете како Енглези изговарају имена Ричард Лавље Срца и Јован без Земље нема потребе да знате ишта из енглеске историје да би разумели кога они сматрају државником а кога бедником који им се задесио. Вучићу је од државничких обавеза важније изгледало да се с братом Хашимом домогне Нобелове награде за мир, али сад је и тај пројекат пропао. У америчком луткарском позориштанцету „Балкан“ појавио се Зоран Заев. Опасан лик. Прескочио је председника Србије док си рекао кекс.
Јесте поред Вучића овај новак је изгледао као баштован у Клубу посланика на Дедињу, али је заиграо тотални фудбал. И за час је добио Републику Северну Македонију (наравно без Западне Македоније). Чак је успео да одржи и народни референдум и да се на очиглед целог света - помокри на вољу народа. То Америка воли!
Али то није крај непријатности за председника Србије. Досад је на Балкану неприкосновени лидер међу онима које амерички/западни џокеји од миља зову useful idiots био Мило Ђукановић. Четврт века на врху! И таман кад се Вучићу чинило да долази време кад ће он у фер-трци претећи Мила његовог потајног узора над узорима, подршку над подршкама да се Србија ослободи косовске омче око врата, изненада се свет заљуљао. Душко Кнежевић, Милов Синиша Мали, одједном је почео да гризе руку која га угојила. Узјогунио се због неке цркавице коју је Мило гурнуо у џеп, а да га није потапшао по рамену.
И бомбардује Западни Балкан твитер порукама како је поштени Мило пљачкао милионе и милионе евра, и то с рођеним братом Ацом. Као што то бива у јавном мњењу где не треба доказивати оно што говориш, злокобницима неће бити тешко да подгорички ребус само прекодирају на београдске услове и ето ти обавезе да се председник на свакодневним конференцијама за штампу куне, засад још не на Мирослављево јаванђеље, да он има мање пара него кад је постао владар. Истини за вољу засад не изгледа да би Синиша могао постати Душко. А и није још тренутак по сценарију америчких луткарских драма. То иде кад се потпише оно што се обећало.
Ето нас код потписа. Усред смо једне епизоде луткарског позориштанцета „Балкан“. Моћна косовска не-држава, која је као пола Београда, увела је таксе (100%, бајо!) – најузлетнијој привреди у Европи и најстабилнијем буџету у васиони. То они уводе Србима преко којих су прешле глобалне санкације изгласане у Уједињеним нацијама (1992-1996). Али, брајко мој, оно планетрано није ни по невоље као кад на тебе ударе Харадинај и Весељи. Зато председник Србије прескаче бедну чињеницу што Албанци праве своју војску на Косову и као најпознатији економски стручњак на северној хемисфери свакодневно оглашава - економску катастрофу. Деведестих нисмо ни упола овако страдали. Ово је горе од слома у Вол-стриту!
И?
И сад само да се Харадинај смилује, да суспендује таксе, па да му председник, срећан и задовољан пошаље столицу за УН. Али биће неког простора за дриблинге. Пружиће се српској влади и њеној храброј премијерки да предају оно што још нису док председник вежба потпис.
Да ли ће 120 дана бити довољно? Било би да не стижу уличне шетње које у злој европској јавности почињу да надилазе „жуте прслуке“ у Француској. Сад би Макрон могао да дође у Србију и да баци на сто свој још већи допринос за – судећи по месту за Тачија на прослави Првог светског рата - успостављања Косова као једне од најважнијих држава у Европи. Али ето, може се десити да Вучић неће моћи да одвоји време да га прими.
И то је само део проблема. Верујте председнику да он неће предати власт ни кад буде пет милиона на улицама, али ови његови из странке и коалиције већ се комешају. Толико им је дао да се измузе од државе да они сад већ не би да ризикују. Да глуме Арапе у „Београду на води“ неће моћи. То је заузето. У нешто друго да се крене могу завршити као Симоновић или Бабић. Дачић би могао за трен да исклизне из руке као јегуља. Шта фали Ђиласу? Или неком другом. Није се још родио тај коме Дачић не би могао запевати „Миљацку“.
Скотови су, такође, у оваквим ситуацијама непоуздани. За час им се може учинити да ће Ђилас бити кооперативнији. Или неко трећи.
Путин је добар, али није без мозга. Не воли НАТО, а пошто ЕУ више није на јеловнику, председник Србије се зачас може наћи у добитничкој улози Зорана Заева. Да га пријатељски позову у Брисел да потпише протокол о уласку у Алијансу. За њега да нађу неку формулацију из Орвеловог Newspeak-а. Као што се признање Косова зове „правно обавезујући споразум“. НАТО контролори већ седе у Генералштабу Српске војске. За упадање у НАТО не треба ни промена Устава, ни референдум. Зна се шта би народ рекао. Само да поведе Вука Драшковића као саветника. У Београду би их потом дочекали као хероје. Рецимо, Мики Манојловић, добри председник САНУ, има и један кошаркаш, и - Зорана Михајловић. Зорана би се за ту прилику обукла у српску народну ношњу. Додуше, више није сигурно да би се на свечаној добродошлици нашао и Чеда Јовановић.
Такве су ти окупације. И „пријатељи“ окупатори. Кад с њима делаш није увек обавезно да скочиш кроз прозор, али да ти могу пустити разуларену гомилу под прозор немој да сумњаш. Тешко је поверовати да ће Тони Блер тај дан бити у Београду, да активира „диливери јуните“. Једино је утешно да те неће називати издајником. А дође време кад ни то није мало.
