Пише: Зоран Метер
Фридман је том приликом чак понудио и „рецепт“, па тако каже како ће Европа поново морати да крвари у међусобним ратовима (не нужно великог интензитета као у Другом светском), како би САД могле да очувају своје глобално вођство.
Наиме, симбиоза немачког знања и технике с руским природним и људским ресурсима и војном моћи, оно је што изазива панику унутар споменутих кругова и што они, по сваку цену, настоје да спрече.
То и чине, већ готово цео један век, и мора се признати – врло успешно. Када би год приближавање Берлина и Москве дошло до, према мишљењу англо-американаца критичне фазе, у којој је нужно почети са активним деловањем, врло брзо би се показало како изненада ниче велика опасност с Истока, која прети западној демократији и њеним вредностима, и због које је том истом Западу нужно да изнова збије редове, подиже бедеме или копа ровове преко којих више нема пролаза.
Међутим ове тезе, иако још врло актуелне, заправо су застареле и у пракси више не вреде. Нити је немачко-руско савезништво које би угрожавало Запад могуће, нити те две земље њему теже (под некаквим заједничким називом супростављања западној демократији и вредностима, иако су те вредности последњих година толико еродирале да више нико не зна шта оне заправо представљају, чак ни они који их фразеолошки и даље обилно користе за своје интересе).
Немачка и Русија, истина, и данас активно сарађују, али, као и раније, искључиво на економским, културним и другим плановима, а та сарадња само понекад искаче из тих оквира и улази у сферу геополитике, када су у питању стратешки пројекти од обостраног интереса, попут оних енергетских – нпр. гасовода „Северни ток 2“.
Али и ту треба подсетити како су СР Немачка и СССР по питању енергетике тј. извоза руског гаса непрекидно и без икаквих застоја или претњи обуставом испорука сарађивале све време током хладног рата, а то се данас често намерно заборавља. Али се зато често намеће страх од превелике европске зависности од „злог“ и „агресивног“ руског гаса, ког је потребно заменити, истина скупљим али ипак „савезничким“ и „добрим“ америчким гасом.
Погрешна парадигма устаљеног страха од немачко-руског савезништва у ствари засењује нешто много важније – што би по САД требало да изазива пуно већу забринутост од споменутог савеза.
Реч је о руско-кинеском савезу, прецизније – стратешком партнерству, који има велики, и у односу на немачко-руски савез заиста застрашујући потенцијал: демографски, војни,економски, технолошки и сваки други.
О њему ми, на аналитичком порталу Геополитика њуз, говоримо још од избијања украјинског сукоба и последичног покушаја изолације Русије на међународној сцени али и успешног избацвања исте из Европске уније. Окретање Русије на Исток, у загрљај Кини, оно је што се једноставно и наметало као једина али по изглед будућег света можда и пресудна опција Москве, која није била њен примарни избор већ пука нужда.
Данас, пет година, касније, Москва и Пекинг, као никада раније, усклађују своје спољно-политичке потезе, заједнички наступају у кључним међународним организацијама и телима, економску размену у 2018. г. довеле су на ниво од 100 милијарди долара, а војна и војно-техничка сарадња досегла је тачку у којој две земље изводе заједничке војне вежбе, Русија Кини извози своје најсавременије типове наоружања, пре свега авионе и противракетне системе, а интензивирана је сарадња и у сфери аеро-наутике и свемирског истраживања.
Међутим, чини се како су и у Вашингтону почели да увиђају ниво својих заблуда. Заблуда – темељених на жељама да се нешто што ти не одговара, у пракси не може и догодити, што посећа на „одбрану“ нојева, који пред опасношћу забијају главу у песак, мислећи да ако је они не виде онда се неће ни десити.
А да се нешто у САД-у, везано за њихова сазнања ипак полако мења, сведочи и аналитички чланак из тамошњег Вол стрит журнала, потписан од стране двојице познатих америчких аналитичара Грахама Т. Алисона и Димитриа К. Симеса, управо на тему руско-кинеских односа у конктексту америчких националних интереса.
У чланку се, тако, наводи, како је бивши саветник америчког председника за националну безбедност Збигњев Бжежински још 1997.г., упозорио, како највећа претња по интересе САД-а у дугорочној перспективи долази од „велике коалиције“ Кине и Русије, које „уједињује не идеологија, већ заједничко незадовољство“. Та ће коалиција „подсећати на велики проблем совјетско-кинеског блока, иако ће сада Кина, највероватније, бити предводник, а Русија њен следбеник“.
Мало њих је чуло упозорење Бжежинског. Међутим, зближавање „незадовољних“ може ускоро из простора хипотезе прећи у геополитичку чињеницу, јер Пекинг и Москва све више усаглашавају своје потезе с обзиром на „америчку претњу“.
Идеја о Антанти две највеће државе Евроазије вашингтонским елитама се толико није свидела да је нису желеле ни озбиљно разматрати. Бивши министар одбране у Трамповој администрацији Џејмс Матис прошле године је изјавио како се интереси Москве и Пекинга „не подударају због природних разлога“. Наиме, нема никакве сумње да су њихове вредности и култура јако различите.
Међутим, наводи даље Вол стрит журнал, пракса у међународним односима говори о томе, да је непријатељ мог непријатеља – мој пријатељ. Историјски познаваоци схватају колико су се често склапали непринципијелни савези, између осталих Молотов-Рибентроп, па даље, између САД-а и СССР-а у време Другог светског рата…
Данашњи односи између САД-а и Русије заоштрили су се у многим регијама, од Блиског истока, до Источне Европе. При томе су спољнополитичке елите у Вашингтону све више сагласне са мишљењем да је Кина главни стратешки противник САД-у, јер се Пекинг и Вашингтон међусобно супростављају у сфери трговине, као и Јужнокинеском мору. Зато би, наводи Вол стрит журнал, било чудно да стратези у Пекингу и Москви не би схватили како они (Русија и Кина) имају заједничког непријатеља.
Бивши председник Барак Обама показивао је видљиви „презир“ према Владимиру Путину, а Доналд Трамп тврди како Кина „силује Америку“. Истовремено је своју прву инострану посету у својству кинеског председника Кси Ђинпинг обавио управо у Москви, а недавно је изјавио како је руски челник – његов „најбољи и најблискији пријатељ“. Како Кси Ђинпинг, тако и Владимир Путин сматра како САД желе да „поткопају ауторитарне режиме“ и последично, њихов легитимитет као вођа.
У кинеској и руској документацији сарадња Москве и Пекинга назива се „свеобухватним стратешким партнерством“. У 2013. г. Кси Ђинпинг је изјавио како су „руско-кинески односи – најважнији билатерални односи у свету“. Кина и Русија усаглашавају своје ставове у Савету безбедности УН-а, а такође и у оквиру БРИКС и Шангајске организације (за сарадњу) – ШО(С).
Кина је главни руски трговински партнер и главни купац њене нафте. Након завршетка изградње гасовода „Сила Сибира“ ове године, Кина ће за Русију постати друго по величини тржиште гаса, одмах иза оног немачког.
Амерички аналитичари потцењују руско-кинеску војну сарадњу. Међутим, један руски службеник ју је описао као „функционални војни савез“, јер је Русија почела да продаје Кини своју напредну војну технологију, укључујући и ПЗО и ПРО системе С-400. Москва и Пекинг размењују обавештајне и аналитичке информације, а активно сарађују и у сфери разраде ракетних мотора.
Руске елите заиста се, као и раније, оријентишу на Запад у смислу традиције, културе и историје, а богати Руси купују некретнине у Лондону и Њујорку (та тенденција се последњих година мења из корена, оп. ЗМ.), а не у Пекингу, наводи WSJ. Међутим, како се њихове наде за интеграцију са Западом поступно губе, број Руса који уче кинески језик и путују на Исток све више расте.
Пре пола века, увидевши претњу у руско-кинеској величини и снази, Хенри Кисинџер и Ричард Никсон нормализовали су односе с Кином Мао Це Тунга, повећавши тиме раскол између две (комунистичке) државе (СССР-а и Кине, оп. а.). С временом је тај потез помогао САД-у да поткопа темељ совјетског царства и победи у хладном рату. Међутим Кина је из тога извукла поуку и сада привлачи Русију у своју орбиту за дугорочни сукоб са САД-ом.
„Ако је главни изазов за националне интересе САД-а у XXI веку развој Кине, онда спречавање оснивања руско-кинеске Антанте мора бити приоритетни задатак Вашингтона.
Како би вратио Русију на америчку страну, америчке вође мораће да озбиљно изнова размотре свој стратешки приступ у односима с Москвом. Иако је у оквиру садашње манијакалне политике Вашингтона тако нешто тешко замислити, почетна тачка за дијалог мора постати јасно разумевање разлога и последица, наводи WSJ.
Другим речима, када САД настоје да казне Путина за његово неприхватљиво понашање – независно од његових циљева – то у потпуности предвидљиво гура Русију према „неприродном савезу с Кином“.
„Правилна глобална стратегија САД-а мора бити више реалистична, и мора уочити опасност савеза Москве и Пекинга, а исто тако да с већим умећем прилази оснивању коалиције држава за одговор на ту претњу“, закључују два америчка аналитичара у свом чланку у WSJ.
Закључак:
С многим тезама из овог чланка америчких аналитичара можемо да се сложимо. Међутим и из њега је (посебно из задње реченице) изнова видљиво, колико је и у оваквим околностима жилава парадигма о америчкој „искључивости“ и „светој мисији“ предводништва читавога света.
И у њему се, опет, по ко зна који пут, уместо проналажења путева дијалога поново траже неке нове коалиције и савези против оне друге – зле стране.
И ови аутори, на жалост, не могу или не желе да увиде како у свету постоје и други велики народи и државе које траже своје место под сунцем, без да их други уче како треба да живе.
А докле год је тако, истинског мира у свету не може бити. Али то је ионако некоме у интересу, јер док је вода мутна – они најбоље лове.
Русија има најопаснију војску света. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: geopolitika.news
