Пише: Слободан Рељић
Подсетили смо се и да је то што они сада чине био „коперникански обрт“ Зорана Ђинђића. Ђинђићев косовски обрт!
У почетку вишестраначких похода мало бејаше људи склони „европским вредностима“ без алтернативе, као Зоран Ђинђић. Бранећи Запад од Срба он је неуморно расипао огромну енергију и завидна знања. Али кад је једном као вођа српског племена стао наспрам франачким поглавицама лицем у лице, та његова блистава интелигенција у трену се претворила у ум, разумео је оно што је најочигледније показивала Катарина Велика – вођа је народ. И ако долази из далека мора да се саобрази с народом. Иако је учен мора да уразуми ученост. Нема великих потеза ако их велике вође чине противно основном интересу народа. Ту саможивост и гордост нема ко да упамти као добро.
И од некоћ прозападног вође Зорана Ђиниђића остао нам је аманет који изрекао пред слућену одмазду: Што се Косовског проблема тиче „решење је у компромису који тражи Резолуција 1244. Решење је у суштинској аутономији за Космет, враћању протераних Срба и враћању предвиђеног броја наших полицајаца у покрајину. У стриктном спровођењу Резолуције 1244, до последњег слова. Тек када из Њујорка и Брисела почну да стижу овакви гласови – ситуација ће почети да се суштински мења набоље.“ До последњег слова! Амин.
Колико смо сада далеко од тог става!
Онолико колико су они који су се клели у Ђинђића одступили од његове опоруке. Онолико колико су пречули те његове речи и стално се враћали „младом Ђинђићу“. И зато никако није тачно то чега се ових дана сетио оперативни градоначелник Београда Горан Весић да би „Зоран Ђинђић данас био са Александром Вучићем“. Весић је очигледно читао неке Ђиниђићеве изјаве из времена кад министар Вучић не би имао проблем да га ухапси. Што с министарске тачке гледишта у оно време не би било неупитно. „Млади Вучић“ не би био милосрднији ни према овом председнику Србије! То добро време о коме Весић прича очигледно никад није постојало – мада, да није било атентата, није искључено да би се десило.
У српској посткомунистичкој елити, где је Ђинђић једна од перјаница, једина константа је конвертитство. Данас је Александар Вучић по питању свих српских питања оно што су били Борис Тадић, Драган Ђилас, Вук Јеремић а о Борку Стефановићу и не говоримо. Тадић, Ђилас, Јеремић су постали већи вучићи од Вучића министра информисања у влади иза које је стајао Слободан Милошевић, а кад нас је НАТО бомбардовао због Косова и Метохије.
Шта да се сад ради?
Да ли је Вучић био у праву онда или сад?
Чујемо га како сам изговара речи које се без неког напора дају протумачити као порука - да је „млади Вучић“ био блесав. И то жели да јасно покаже. Пре свега „пријатељима“ и непријатељима на Западу. Знам људе који мисле да је то само тактика - малог вука који длаку мења али своје ставове никад. Али она је породила Бриселски споразум с чим се ти људи никад не би сложили ни у једној тачки да га је потписала „жута рука“. А овако ћуте и мисле да неће морати доћи у дилему: да скоче с брода кад се Косово одгурне од Србије или да себе пониште до краја живота.
Кад је некоме у глобалистичком „боју за Косово“ Марко Ђурић Милош Обилић а Косовка девојка Ана Брнабић онда он, чини се, шаље јасну поруку. Јавља свима цар Вучић, да он ту никаквог боја не планира, него се припрема за спектакл пред Скупштином да се предаја Косова прослави као победа од 5:0. Можда сад и 10:0. И пази председник Србије да својим албанским „сарадницима“не маше црвеном крпом пред очима у операцији „коначни и обавезујући споразум“ са спектаклом „уношење столице за Тачија у Генералну скупштину ОУН“. Кад виде његовог Облића и чују страшне претње Вучићеве Косовке девојке брутални редар у криминалном свету Рамуш Харадинај и Хашим, кога су због његових способности у „интелектуалци“ из УЧК звали „Змија“, могу мирно да спавају.
Нови Обилић се истакао кад су га албански специјалци хапсили у Северној Митровици и ломили као криминалца. А кад се наша премијерка у некој јавној расправи заузме за своју јужну покрајину ту имате мање ватре него кад нашој сељанки на пијачној тезги купац неопрезно дира везе младог лука. „Дигитална Србија“ је за Вучићеву Косовску девојку нова „небеска Србија“, а цар Лазар би у тој пројекцији завршио као они звиждачи у Марићевића јарузи.
Слободан Јовановић је свет јавних раденика којима ни до чега није стало звао - полуинтелектуалцима. (Изведеница од – полусвет.) Паралелно с тим ови наши су полуелита. Све им је напола. У предизборној кампањи дали би главу за Косово, а онда после би дали Косово за главу шећера. Ево сад би дали и Прешево, Бујановац и Медвеђу плус, само да се скину таксе на плазму и нишке цигарете. Жао им што се нарушавају људска права Албанаца да једу и пуше оно што највише воле. Али зато немају ништа против да се ти исти обесправљени Албанци устроје у паравојску Косова.
Али будимо праведни. Ђинђића су прво издали његови – Борис Тадић, Драган Ђилас, Вук Јеремић, а једино се тог „Ђинђићевог обрта“ држао, пралик његовог обрта, ћутљиви Војислав Коштуница. Међутим, сада изненада(!?) ствари крећу „ђинђићевским“ путем.
Ево, као тобџија Јеремија, који „презива се Крстић“, удара некадашњи председник Србије и лидер Социјалдемократске странке Борис Тадић да је био „увек и против поделе и против независности Косово“. И логично додаје „да се мора ући у ревизију Бриселског споразума“. И вели да је то „јако битан моменат“, али признаје „да је то сада екстремно опасна ситуација, јер сваки међународни уговор који се потпише веома тешко ревидира без одређених последица по онога ко то хоће“. Врло тешко, али се ревидира. Кошта. Па, правила се вересија од готовог. И у том послу, заиста, никад „не зна дан ноћ шта кува“.
Шта год да је мотив Бориса Тадића, чак и ако се то разуме као његова неодговрност, ово је тачно. Чак и да је, неким чудом, Бриселски споразум и најбољи договор, ако се друга страна не држи тога што је договорено - онда је логично да се он раскине, а ствари врате у претходно стање.
Добро, тиме би Александар Вучић себе довео у ситуацију да његови некритични подржаваоци помисле да није добро преговарао, али би – српска ствар имала користи. Вучић стално говори да је „Србија најважнија“. Па, ево. За утеху му може бити што је ту гадост од споразума потписао Ивица Дачић који се никад ничега није гадио.
И да, страшно ће му замерити „наши пријатељи“ са Запада које је он окупио да му помогну да буде мало болно, али да се Србија с Косовом и Метохијом „разграничи“. Али, он је читао од детињства, а његови „пријатељи“ знају то врло добро и зато су бацали бомбе с осиромашеним уранијумом:“ У тој земљи ни зечијој стопи, непријатељ веровати не сме, ни трагу воловских копита.“ Десанкина порука је песничким језиком речена, а Александар Вучић може да на својој кожи осети да „договори су можда тајни, и жетелачке песме, и удари шумских секира, и успаванка уз колевку свита.“ Хенри Кисинџер није песник, али је тако некако у току НАТО бомрадовања упозоравао западне бандоглаве лидере.
И даље - беспризорност Албанаца као и њихових подржаваоца Американаца, даје Вучићу за право да 1) одлучно из бриселских преговора избаци све елементе који излазе из сфере техничких и прелазе у питања статуса Косова и Метохије и граница Србије; да јавно удари ћушку неодговорном Дачићу и врати га уставним обавезама; 2) да повуче своју сагласност са оног на шта је пристао, чак и ако не може тренутно да поправи стање на терену – опростило би му се, жив је човек, али се не може заборавити; 3) да се захвали својим врлим саветницима јавним противнцима српских интереса – Герхарду Шредру и посебно Србима милом Тонију Блеру; а да нам Ана Брнабић покаже Блерове pro bono признанице, да се читав свет запрепасти да је тај човек нешто бесплатно урадио икада, игде и за било кога; 4) да они храбри момци са Српске листе изађу из Харадинајеве владе и да се не враћају ни у једну која функционише као онај Венецуеланац Гваидо, кога чак ни Ивица Дачић, засад, не признаје; да се лепотици Могерини одговри да заборави све идеје о промени Резолиције 1244 која је, иначе, америчко достигнуће после бомбрадовања Србије, за шта им је тада требала и помоћ Виктора Черномирднина, јер толико им је било важно да се дочепају уговора са Србијом (која је тада била међународни субјективитет с Црном Гором Мила Ђукановића); 5) да председник прекине све преговоре који нарушавају обавезу из Устава на који се он заклео и 6) и да се започне широка расправа од народне скупштине све доле до народа и да се „слободни медији“ прекину употребљавати као оружје за „разграничење“ – доста је било. Него да, као у свакој нормалној земљи, постани део фронта за одбрану права, слободе српског народа и интегритета земље Србије.
Добро, пажљив читалац би могао приметити да су ово ставови које је формулисао Драган Ђилас у свом љутитом писму у шест тачака. Па, шта?
У времену Pax Americana кад је Србија постала „земља у транзицији“ (из нечега у ништа!) сва српска полуелита досад, мање или више на различите начине, радила је у корист штете сопственог народа и државе, али ако су се отрезнили рећи ће им се: добро дошли. Сви су слушали своје западне управљаче, али ако су се одважили да одсад послушају народ - њих 81 одсто – и стану у одбрану Косова и Метохије, чак и кад се то условљава уласком у Европску унију, знају да је то „Ђинђићев аманет“. Велики би то био напредак, највећи, ако би се тај свет утемељио око Косовског питања.
Проста је порука: ако стајете у одбрану Косова, на демократском принципу и у складу с правом међународним и домаћи, онако како је то дефинисао Ђинђић, логично ћете имати подршку - четири петине народа. То би требало да је за вас више од сваког бодовања Фридом хауса и подршке Фонда за политичку изузетност и сина Џорџа Сороса. Ако мислите да је то немогуће погледајте преко северне границе – Виктор Орбан већ чини.
Из тога следи, ако стварно мислите 0но што причате, да се успостави Уговор с народом о Косову (или како год) а иза кога ће стати Вучић, Ђилас, Јеремић, Тадић и сви који држе да се мора бити „увек и против поделе и против независности Косово“. Могла би то да буде Платформа за акције око враћања јужне српске покрајине у нормално стање, а ако хоћете и одговор на бесловесну Платформу Тачија и Харадинаја. То би био фронт за респект.
Чак би и Скот и немачки амбасадор коме Срби још нису запамтили име – а који никад нису држали до ставова и мишљења већине наших политичара морали да пошаљу депеше како се у Србији појавила групација која је одлучила да не буде гомила њима драгих „корисних идиота“. Додуше, ви знате да би се они машили неких досијеа, али народ се нада да није истина то што се „испод жита“ и преко БИРН-а шири.
А о осталим питањима нек се наставе политичке расправе и борбе. Тако би Срби почели да држе до својих конвертита – јер негде су стали. А Србију и њену политичку елиту почели би да уважавају у свету. Али заиста. Додуше не би их „волели“ из сажаљења, као што су досад чинили. Озбиљне браниоце суверенитета други никад не воле, али увек уважавају. То је још од Хомера.
Тако би се српска политичка сцена унормалила. Не, не би то био позив да престану политичке борбе, али би престало бескрајно самопоништавајуће стављање у пасивну губитничку позицију, са рефреном - „мир у региону“. Чему стално понављање те универзалне нормалности. Па, наравно да су Срби за мир на простору на коме живе. То је као кад бих стално комишијама понављао: нисам пљачкаш станова! Подразумева се. А ако то стално говорим, свако нормалан би се питао: каква је то нечиста савест? Добронамеран комишја жели добронамерног човека са суседних врата. То што је Америка уредила Балкан тако да све комшије морају да сумњају једни у друге, а сви у највеће – Србе, не значи да треба да се понашамо као будале.
И време је да се јавност у Србији успостави као српска. Неће нам ваљда старе мантре Чеде Јовановића бити мера. А дониране кампање НВО правци кретања. Амбасадори би могли да се уведу у ред (и о томе би могли да се сете Ђинђића) и да почну да се понашају како је описано у оним конвенцијама.
Да се ова јавност суочи с реалним стањем како се на простору, који је и наш, увелико обликује Велика Албанија. Да се учини јасном разлика између интереса Запада и интереса Србије, и да се Европска унија, наша бедна шаргарепа, стави на место од којег Србија има неке користи а не да буде колонија без лика и наде. То такође носи велике ризике, али у постојећем стању нема ризика – пропаст нам је сигурна.
Највећа одговорност је на Александру Вучићу. Не само зато што га се његови западни пријатељи све јасније одричу. Он још увек има највећу подршку гласача, али би ваљало да разуме да је његов легитимитет у овако разореној политичкој атмосфери низак. И да прими к знању да решење на улици призива он својим понашањем и провокацијама. Хиљаде људи који шетају недељама сигурно заслижују бољег вођу од једног преамбицозног глумца, али у стању које праве Вучићеве власти и он је довољно добар.
Јер, „права државе Србије у јужној покрајини нешто су знатно шире и важније од збира права ЕПС-а, Поште или Железнице. Ради се о судбини и будућности Србије, о статусу Космета и државних националних интереса повезаних с њим. У одређеном смислу, и о будућности Балкана и о нашој потреби да међународна заједница све ово озбиљно схвати“. Ето, доброг оквира. А пошто ови људи тврде да поштују Ђинђића, могли би да га бар сад послушају. Као што никад досад нису.
П.С.
Потпуно разумем утопију ове математике налажења „најмањег заједничког националног садржаоца“. Како ко од наших партијских радника дође на власт, показује наша демократска историје, даће Косово за једну вечеру са Скотом. Разграничаваће се код Крушевца. Све за „добробит Србије“, трубиће преко свих медија. Иза њих ће наступати хорде политичких аналитичара којима ни једна ругобна реч неће стати у грлу. Али, сви ови људи, ма шта о њиховим делима мислили, из ове земље „велике тајне“ су. Изгледније је, с обзиром у каквом систему делају, да они нису ти који могу да учине – најнормалнију ствар за Србију. Вероватно су они мајстори „отпора“ и „обојених револуција“, којима је Београд мајка а који уче по књигама Џина Шарпа, нормалну Србију већ догурали на корак до живог блата. „Ђинђићев обрт“ се ту појављује као потенцијални чин св. Павла из Тарза. И он значи да наш отпор њиховом „отпору“ не може стати. Јер би после морали да се помиримо да би нестало нас.
Teкст Слободана Рељића “Жртвовање Јутке из Бруса, Вучићева река без повратка” можете читати ОВДЕ.
