Аутори су књигу започели речима др Арчибалда Рајса из 1928. године „Чујте Срби“: „Најамбициознији су се задовољавали скромним благостањем. Нисте били лакоумни. Данас су, иако мало раде, многи од Вас постали похлепни. И тако се у ову земљу, која је некада била пример суште честитости, увукла одвратна корупција...“ И тако су иза нас многе године које су појели скакавци, који су се из године у годину размножавали. Стари мајстори заната мењају страначке каратице (ко год је на власти они су са њима), а нови кренули њиховим стопама и уче од њих.
У књизи „Корупција и економски развој“ аутори се опредељују за појам „економски“ а не за, до сада, опште прихваћени термин „привредни криминалитет“.У књизи се истиче мултидимензионалност појаве корупције, посебно њене вишеструке погубне последице: економски ломови, социјалне дезинтеграције, урушавање институција и кидање друштвених веза, криза система вредности и моралних норми.
Организовани криминал и корупција су претње економскомразвоју против којих се мора упорно и истрајно борити. Корупција је застрашујућ систем манипулације, проневера, утаје, пљачке друштвенх добара са несагледивим економскимпоследицама. Корупцијски систем се отргао контроли, многе генерације је завео и преварио, велику невољу народу натоварио, будућност следећих генерација угрозио. Погодује само малобројнима који су уживали посебан статус, дискредитујући све оне који су имали шта да изгубе, али и оне који суимали шта да кажу о проблему корупције.
Кумулативни ефекти економских штета као разарајућапоследица корупције непроцењиви су. Формулација ових последицаје основа на којој се могу градити увиди у проблем корупције:
● корупција је велика претња економском развоју Србије смањењем ефикасности друштвених ресурса;
● корупција води обесхрабривању инвеститора за значајнијаулагања због непредвидивости пословног амбијента;
● корупција утиче на брзо и енормно богаћење мањег делаекономског система и појединаца;
● корупција разара интегритет јавних служби и угрожавамогућност изградње корпоративног духа, пословне културе,етичких и моралних вредности друштва;
● начин спровођења приватизације у Србији (нетранспарентност, волунтаризам и неодговорност, манифестација силеи манипулације – третирање државне имовине каоплена и партијске својине) је са огромним економским губитком друштвене имовине чија је последицабила разарање укупног привредног система и социјалне инфраструктуре.
Остварена нето добит од приватизације целокупне српске привреде у периоду 2002-2011. година је 2,63 милијарди евра тек нешто више од књиговодствене вредности приватизованих привредних субјеката 2,57 милијарди, што указујена посебну математичку пионглерацију и жонглирање.
Да ствар буде још гора, на ову ситуацију надовезала се и највећа развојно-економска грешка што је највећи део средстава добијених продајом предузећа пласиран као буџетска потрошња којом је купован социјални мир и одржавана власт, што представља специфичнуврсту политичке корупције.
Тако се политичка моћ претвара у економску моћ и у невероватно лицемерје чувара демократије и народних интереса.
Корупција је структурални феномен с високим степеном толеранције јавности.
Проблем корупције првенствено морамо посматрати као општи проблем, проблем друштвеног система, личне свести и индивидуалне етике.
О проблему корупције урађене су бројне научне студије, одржани многи конгреси и саветовања, донете бројне међународне конвенције, декларације и закони. Међутим, резултати у сузбијању корупције углавном нису видљиви.
Традиционални приступ борби против корупције заснован је на доношењу закона и формирању административних тела. Oснивањем различитих комисија, савета, агенција и сличних тела задужених за борбу против корупције бездовољно стручног и мандатног капацитета, намеће питање ко ту кога вара (Р. Пејановић, 2015) и колико држава верује сама себи?
„Што строжији прописи, то већа корупција!“ (Јовановић-Пантић, 2004)
Тако се закон од средства контроле корупције претвара у инструмент моћи.
Као што је напред речено до сада највећи проблем, по обиму изазваних економских штета, повезан је са коруптивним понашањем појединих субјеката и појединаца у процесу приватизације (осветничка приватизација), али и са великим бројем злоупотреба у спровођењу поступака јавних набавки, фаворизовањем одређених учесника на тендерима и лицитацијама.
Аутори износе дилему: Да ли је на тај начин важећим Законом о јавним набавкама створена законска могућност за легализацију корупције?
Постоје индиције да је „тамна бројка“ економске штете у овој области далеко већа, посебно имајући у виду обострану користи дискрецију између лица које прима и које даје мито.
Аутори доносе илустративан и инструктиван приказ практичног истраживања перцепције корупције у Србији, при чему чак 28 % испитаника ову криминалну девијацију посматра као „уобичајену појаву“, која је у сваком друштву постојала и увек ће постојати, док 60 % испитаника не губи наду, тј. процењује да ће корупције бити „знатно мање“ или „мање“.
Према степену друштвене опасности или штетности, сваки десети грађанин сматра да је управо појава корупције приоритетан друштвени проблему Србији, при чему 17% сврстава корупцију на друго место по важности, чак 12% грађана је опажа као једну од најозбиљнијих (најштетнијих) појава за друштво у целини.
Корупција се у нешто већој мери опажа као важан друштвени проблем, а нешто мање као озбиљан лични проблем. При том, практично нема статистичке разлике у перцепцији раширености корупције на републичком, односно на локалном нивоу.
Поперцепцији највећег броја испитаника (46%) корупција се најчешће манифестује у сврху непримењивања или избегавања поштовања законских обавеза и норми, затим, приликом покушаја да се промене постојеће законске норме ради нечије користи и интереса (24%), а тек онда се јавља у настојању да појединци остваре нека своја, постојећим законским нормама, загарантована права (20%).
Корупција се, очигледно, доживљава као веома ефикасан пут за постизање индивидуалних циљева. На пример, добијени резултати указују на то да, на основу перцепције испитаника, чак 75% грађана у Србији би „највероватније” или „вероватно” дало новац, 81% – поклон, а исто толико услугу, у настојању да успешно реши неки свој проблем.
Већина испитаника (чаки они који усвајају начелан став да је корупција неоправдана) спремна је да, под притиском проблема (односно околности и у ситуацији када немају другог начина да реше свој проблем), наступи у својству коруптора и плати мито. Анкета је показала највећу спремностда се плати мито у настојању да се обезбеди боља здравствена услуга (51%), а затим да се реши проблем запошљавања (41%).
Више од ¾ испитаника спремно да учествује у коруптивном односу, тј. показују спремност на компромис и одступање од сопствених начела.
На питање: „Да ли би сте прихватили мито“ - 6% испитаника прихватило би мито безусловно, јер сматрају да сви тако раде. 9% испитаника би прихватило мито ако би то решило проблем; не би прихватили мито 32% испитаника ако би то кршило закон, а 45% безусловно осуђује и одбацује сваки овакав поступак.
Највећи број грађана (65%) не перципира своје досадашње искуство као ситуацију у којој су били принуђени да дају мито, док приближно 30% то признаје. 21% испитаника потврђује да постоји већ раније установљениниво цене коруптивне услуге; у 9% случајева коруптивни износ је саопштен већ приликом успостављања корупционог односа; 5% грађана је питало за висину износа, а 3% је за то сазнало посредно, тј. на неки други начин.
10% испитаника изјављују да подмићивање није имало ефекта (нису добили услугу коју суочекивали), док је чак 90% остварило своју коруптивну намеру.
Корупција у нашем друштву се никако не може сузбити мисли 9% грађана, 42% испитаника мисли да ће корупције увек бити али се може можда мало смањити; 38% испитаника мисли да се корупција може знатно смањити, а само 5% верује да корупција у Србији може бити искорењена.
У књизи се посебно истичу два, наизглед, „ситна“ детаља. Прво,то су фототипски изводи – илустрације из штампе о корупцијикоје дају необичну динамику и занимљивост целом тексту и друго, поговор под насловом „Хришћански поглед на корупцију и економски развој“, из пера еминентног српског теолога и енциклопедисте проф. Р. Ракића.
На крају следи закључак да су неразвијена друштва, попут Србије, амбијент у којем се корупција може неограничено развијати, јер по правилу располажу малобројним и слабим одбрамбеним механизмима.
Због тога је веома комплексан одговор на питање да ли је политика сузбијања корупције свеобухватна и примерена степену угрожености друштва.
Од посебног значаја за сузбијање корупције је:
●нормативна решења и институционални механизми;
● јачање друштвене свести;
● промоција одговорности;
● реакција јавног мнења нежељеним иштетним појавама у друштву;
● успостављање социјалног капитала поверења као основногвезивног ткива за одржавање легитимитета и кохерентностиекономског развоја.
На крају се констатује да је наша многострадална отаџбина једна веома богата земља кад је, ипак, опстала и преживела све пљачке и отимачине.
Што наш мудри народ рече: „Било – не поновило се...“ Када стигнете до краја ове књиге, то је истовремено и почетак.
О промоцији књиге “Мрежни рат против Срба” читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
