Пише: Златко Сушић
Као да пупчана врпца између две територије није никад била стварно пресечена, тако да кад год је Алжир у немиру, Француска се не осећа спокојном. Представа о пупчаној врпци, као метафори за узајамну везу, још важи на разним нивоима и у различитим сегментима француског друштва.
Као прво, иако је то, ако не потиснуто, остало само као имплицитно у колективној историјској меморији Француза: Алжир је био једини француски посед који није имао статус колоније. Да будемо прецизни, био је колонија само од 1830. до 1848. да би у државним актима затим био третиран као француски срезови и територије (1948-1957), пре него што су, за време Ослободилачког рата (1957-1962), све његове области добиле једноставан статус срезова, идентичан срезовима у метрополи. Алжир је у то доба буквално био Француска, што није био никад случај, на пример, са суседним Тунисом или Мароком.
Петогодишњи период рата који је тек касније, у обичном говору, добио име правог рата (у то време је његов уобичајени назив био “Догађаји у Алжиру”), тако је представљан као француска унутрашња ствар, а Фронт за национално ослобођење ништа друго него банална терористичка група. Све то уз драстичну цензуру и манипулације у медијима.
Тадашња објективна ситуација у Алжиру је проузроковала 1958. године околности које су повратиле на власт Шарла де Гола и нови устав којим је установљена Пета република. Де Гол је већ у свом историјском говору 4. јуна 1958. у покушају да заустави заоштравање “догађаја” рекао: “Објављујем да од данас Француска сматра да у целом Алжиру постоји само једна категорија становника. Постоје само Французи у пуном смислу речи”.
Али, за све је већ било касно. Евијански споразум из марта 1962. године, којим је Алжир стекао независност, у толикој мери је пореметио француско друштво да се и данас на различитим нивоима осећају његове реперкусије.
Француска је, и то нераширених руку, прихватила у веома кратком року нешто више од милион избеглица из Алжира. Бојимо се рећи “чистих Француза” јер је за већину њих Алжир био њихова једина и истинска домовина. Они су познати под именом “Црна нога” (Pieds-Noirs) и тај назив и дан-данас означава ту заједницу, прилично политички активну и преко њених потомака, углавном на крајњој десници на југу земље.
Међу њима је било, према проценама, 110.000 Јевреја који су врло рано, 1870. године, стекли декретом француско држављанство, што није био случај са најбројнијим, арапским и берберским, делом становништва.
У тренутку алжирске независности, староседеоци или домороци (користио се за њих званично и тај термин) поседовали су статус локалног права (велика већина), захваљујући ком су припадали категорији “француских поданика” али су били подређени муслиманском обичајном праву. Само велика мањина је имала статус општег цивилног права по ком су били француски држављани. Тај статус се добијао током француске управе декретом и судским путем, на лични захтев. Ова категорија Алжираца је могла задржати аутоматски француско држављанство после независности.
Посебна категорија Алжираца из тог доба је позната под именом “Харки”. Термин означава све оне који су, за време француске управе, били на служби у паравојним формацијама, не као обавезно противници ослободилачког покрета него једноставно, за већину, само како би имали неки посао. Французи су их звали “додатне снаге”. Њихова судбина, у моменту повлачења Француза, остаје као велика мрља на савести свих заступника Француске као домовине људских права.
Према једној процени само 42.500 “Харкија” је успело да се домогне метрополе, већина захваљујући моралном држању неколицине виших француских официра који су прекршили наредбу према којој није требало репатрирати припаднике тих трупа. Сматра се да је између 100.000 и 150.000 “Харкија” који се нису успели повући са Французима, масакрирано непосредно после проглашења независности.
Абделазиз Бутефлика је тек 2005. године, након што је Жак Ширак први признао тај француски “грех”, изјавио да “деца ‘Харкија’ не могу бити крива за оно што су радили њихови очеви”. Сматра се, према процени из 2012. да данас у Француској “Харки” и њихови потомци броје између 500.000 и 800.000 особа.
Иако најчешће више немају ништа заједничког, “Црне ноге”, алжирски Јевреји, “Харки”, уз милитаристичке активисте и приличан број лепениста, нису никад прежалили независност Алжира и болују од исте болести која се зове “носталжир” (Nostalgerie). То је француски еквивалент југоносталгије.
Ето зашто тренутна ситуација у Алжиру, подстиче у таквим размерама интересовање у француској јавности. Овде не треба заборавити ни децу алжирске економске дијаспоре која је, можда више од осталих, обележила период незаборавног економског и друштвеног процвата у Француској (1946-1975) познатог под именом “Три славне деценије”.
На званичном нивоу су данас доминантни опрез и забринутост. Емануел Макрон поздравља зрелост алжирског народа али је пуно суздржанији него поводом Венецуеле. Марин ле Пен инсистира на ризику миграцијског таласа и тражи да се обустави издавање француских виза алжирским држављанима. А међу Алжирцима у Француској кружи шала: “Хтели смо изборе без Бутефлике, а добили смо Бутефлику без избора”.
С-400 хитно допремљен у Калињинградску област. Више о томе прочитајте ОВДЕ.
Извор: Данас
