Пише: Немања Поповић
На простору Македоније, која ће све до Првог балканског рата (1912) остати под Отоманском империјом, словенско насељење је било својеврстан прелаз између српског и бугарског, тако да су оба народа истицала своје прво на ову територију.
И Срби и Бугари имају своју историју на овом простору и симболику која је важна за њихове идентитете. Старо бугарско царство имало је своје упориште на овом простору и неки његови пријестони градови налазе се тамо. Такође, овај простор има симболику и за српску историју, јер је српски цар Душан крунисан у Скопљу, и овај град је у једном периоду био његова пријестоница.
Тако да је словенско становништво на простору Вардарске Македоније, свакако имало етнички и историјски елемент ова два словенска народа. Међутим, у XIX вијеку граница између српског и бугарског идентитетана овом простору је била танка, тако да се махом свела на разлику у националној свијести, те се народ дијелио на оне са српским и оне са бугарским националним чувством.
Онај дио Словена из Македоније који није имао кристално изграђену националну свијест, имао је сасвим јасне изгледе да у перспективи постане дио, или модерне српске, или модерне бугарске нације. Управо овај дио тамошњег становништва је био објекат залагања српске и бугарске агитације, које су се оштро сукобиле на овом простору.
Оба народа су путем формирања својих националних организација покушавала остварити превласт свог елемента у Македонији. Владе држава Србије и Бугарске су нудиле бројне стипендије за омладину, за студије у Београду, односно Софији, при чему ће одлука за један или други универзитет, отворити одговор на питање, на коју страну нагиње дати студент, и чији ће национални покрет у будуће подржавати.
Широм Македоније биле су посебне српске и бугарске гимназије, за чије су се отварање такође залагале двије државе. И Срби и Бугари су на простору Вардарске Македоније имали своје комитске чете, које су осим борбе за слободу од турске окупације, такође војевале између себе.
Црна Гора, као мања и сиромашнија српска држава, није могла да се на овом простору ангажује кроз механизме које је могла користити Србија. Црна Гора није имала високих школа, тако да, и у евентуалном присуству финансијских могућности, она не би могла стипендирати младеж из Македоније за високо образовање у Црној Гори. У сваком случају, македонски простор је генерално гледано, био више од непосредног интереса Краљевине Србије и у његовом евентуалном ослобађању, она би била држава која би се територијално ширила на ове крајеве, што осим саме политике и географске прилике налажу.
Црна Гора је, с друге стране, дипломатски, врло издашно дјеловала за српску народну ствар у Македонији и Старој Србији, понајвише преко својих дипломатских представника у Цариграду који су у ту сврху агитовали код Порте, особито када је српско свештенство у питању. Тенденција османских власти је била, још од 1766. године када су укинули Пећку патријаршију, да у српским црквама постављају Грке да служе, касније и Бугаре.
Залагање Црне Горе је још од тога доба на овом пољу присутно, у жељи да у српским црквама служе свештеници српске народности.
Срби из Македоније и Старе Србије такође су рачунали на Црну Гору и њеног владаоца. Тако су одборници „Братства Срба-Македонаца“, знајући за блиске везе књаза Николе са руским двором, упутили 23. априла 1892. год. писмо књазу, у коме га моле да издејствује код руског цара Александра III да Македонија добије аутономију, како је предвиђено Берлинским споразумом, са ријечима: „Ваше височанство, свијетли господару, (…) Од пропасти српског царства на Косову, па све до данас, народ Црне Горе очувао је своју домовину непонижену на славу и дику свеколиког српског народа и својих владара који са њом мудро управљаху. (…) и ако је овај део срског народа претрпео многе штетне битке и губитке од непријатеља, ипак као народ јуначког духа, народ који је увек имао патриотске владаре, није претрпео толике муке и невоље као што је претрпео српски народ у Босни, Херцеговини, Македонији, Старој Србији, па и Шумадији, већ је остао независан и непобеђен. Од целог пак српског народа, највише је муке и невоље претрпео, а и сада трпи од разних елемената, српски народ у Македонији и Старој Србији, јер је остављен на милост и немилост дивљих Турака и Арнаута, који му једнако отимљу имање, убијају прве домаћине, газе му светињу веру, руше цркве и манастире, турче женску чељад и силују, једном речју утамањују му и упропашћују што му је најмилије. (…) Потписани Главни одбор „Братства“ у име Срба у Старој Србији и Македонији, коленоприклоно моли Вашу светлост, да благоизволи подејствовати код Његовог величанства цара братског нам народа руског, те да Његово царско Величанство благоизволи учинити шта треба да Македонија добије, сходно решењима Берлинског уговора, своју аутономију, те да се тако и овај део српског народа ослободи робовања…“(…)
Овакви наводи потврђују углед који је црногорски књаз имао код неослобођених Срба, али још више свједоче о томе, како су остали дјелови српског народа такође гајили мит о Црној Гори као јединој непокорној српској земљи и да је такво убјеђење било универзално у цијелом Српству.
Такође, наводи из поменутог писма из прве руке дају информације о тешком положају Срба у Македонији и Старој Србији, о угрожености њихових елементарних људских права у безакоњу које тамо влада.
Како смо одбили НАТО окупацију, прочитајте ОВДЕ.
Извор: ИН4С
