Прошле недеље су се појавили извештаји да ће нова политика Кремља захтевати да сви међународни бродови дају обавештење Русији 45 дана пре него што уђу у Северну морску руту, која повезује Атлантски и Пацифички океан преко арктичких вода северно од Сибира. Свако пловило на тој рути, где је Русија уложила велика средства у софистицирану војну инфраструктуру, такође ће морати да има руског поморског пилота на броду.
Бродови за које се утврди да крше ова ограничења могу бити присилно заустављени, задржани или, у неодређеним "екстремним" околностима, "елиминисани". Најновија претња Кремља у великој је мери остала непримећена. Руски званичници оправдавају нова поморска ограничења познатим објашњењем, тврдећи, наиме, како "активније поморске операције у Арктику различитих страних земаља" захтевају такав одговор.
Већ виђена тактика
Реч је о истој тактици коју је руски председник Владимир Путин годинама користио да би оправдао свој војни авантуризам. Од Грузије 2008. године, до Украјине 2014. и Сирије 2015. године, Путин је увек оптуживао Запад за руску агресију, а медији који су у служби власти додатно појачавају ту поруку говором о русофобији.
Многи се питају шта заправо Путин добија том причом. Кршећи међународне норме, постао је глобални изопштеник. Америчке и европске санкције нанеле су озбиљне ударце руској економији, па се поставља питање зашто би Путин платио тако невероватну високу цену да би узео још неке делове територија.
Сакашвили тврди да они који покушавају да одговоре на то питање не погађају поенту. Наиме, у случају Крима, источне Украјине, Јужне Осетије или других места која су за Путина делови руског дворишта, територијални добитак никада није био сам по себи циљ. Путинов циљ је данас исти као и када је напао Грузију 2008. године, а то је да појача притисак на полугама моћи у Русији.
Кад год Путинова популарност код куће падне, он или појача сукоб који је већ у току или покрене нови напад. Очигледно, то функционише. Путин је владао највећом земљом на свету готово две деценије, учвршћујући контролу са сваком новом кризом. Иако обични руски бирачи једва преживљавају са пензијама од 200 долара месечно, Путинова база може бити поносна што живи у суперсили.
Путин је предвидљив и логичан. Нападом на слабијег суседа добија на јефтинији и бржи начин боље оцене него што би добио побољшањем руског система здравствене неге. Није случајност да је подршка Путину достигла врхунац 2015. године након припајања Крима. Касније те године, у тренутку док се руска економија урушавала, интервенција у Сирији послужила је за јачање патриотизма.
Штавише, руске акције у Сирији обележеиле су Путинов прелазак са војног авантуризма у бившим совјетским државама на показивање моћи изван руског "блиског иностранства". Засигурно су ти Путинови потези наишли на оштру критику из Вашингтона и Брисела. Али, осуда ван Русије само повећава његову популарност унутар земље, а стадардни европски и амерички дипломатски изрази "дубоке забринутости" звуче као обични клишеји.
Нова криза на видику
Међутим, пише Сакашвили, статус кво се не може одржати. Ако смо нешто научили из протекле две деценије, оправдано је закључити да је нова криза на видику. Према анкети коју је 7. марта спровео Руски центар за истраживање јавног мњења, поверење руских гласача у Путина пало је на 32 одсто, што је најнижи ниво од 2006. године, пише ФП.
Истина, Путин је последњих месеци појачао са провокацијама јер му је пала популарност. У новембру су руске снаге пуцале и задржале три украјинска брода која су покушала да прођу кроз Керчки пролаз у Азовско море. Прошло је више од 100 дана, а узнемиреност међународне заједнице упркос санкцијама као да је давно нестала.
Ипак, 24 украјинска морнара ухапшена током тог инцидента и даље се налазе у илегалном притвору. Путинова кршења закона и норми у "дворишту" више толико не шокирају свет. Већ је користећи се силом преобразио границе Европе без да је платио казну. Сада, како би изазвао гнев Запада, мораће да учини нешто још нечувеније.
Сакашвили тврди да уопште није упитно да ли ће напасти, већ је само питање где ће то бити. Неки упиру прст на Белорусију, док други предвиђају да ће му следећи циљ бити балтичке земље, Естонија, Литванија или Летонија. Путин засигурно сматра мале балтичке земље претњом, а на крају крајева, оне су функционалне демократије на руској граници. Међутим, за сада су балтичке земље вероватно сигурне из два разлога.
Прво, следећа мета руске агресије вероватно неће бити савезник НАТО-а. Иако је Запад до сада показивао недоследне реакције, Путин, ипак није довољно одважан да би ризиковао сукоб НАТО савезом под водством САД. Друго, Путинова следећа војна авантура вероватно ће бити ван бившег Совјетског Савеза. Запад је невољно прихватио његове неоимперијалистичке амбиције у региону, а даљи упади у Украјину, Грузију или друге бивше совјетске државе ван НАТО савеза имале би малог утицаја на ојачавање Путинове позиције.
Следећа мета: Финска или Шведска?
Као човек који је упознао Путина из прве руке боље од већине људи, Сакашвили предвиђа другачији смер ескалације. Он тврди да је највероватнија мета Русије у блиској будућности или Финска или Шведска.
Иако су обе чланице ЕУ и део Запада, те државе нису чланице НАТО-а. Нападом на земљу која није чланица НАТО-а, Путин не ризикује пропорционалан одговор НАТО-а. Но, циљајући на европску земљу, може очекивати да ће имати користи од јавног одобравања бирача код куће који очајнички желе победу. То је једноставна анализа трошкова и користи коју је Путин спровео, отворено, пуно пута раније.
Додуше, не очекује да ће руски тенкови ући у Хелсинки или Стокхолм без икакве реакције и отпора. Међутим, за Москву би било релативно лако да уграби територију на удаљеној арктичкој енклави или на малом острву, попут шведског Готланда, с обзиром на стратешке могућности које је Русија изградила на свом северном боку. Уосталом, ко би ишао у рат због замрзнутог балтичког острва или дела финске тундре, пита се Сакашвили? НАТО не би, али Путин би јер су му улози већи.
Признаје да се руска агресија на скандинавску територију може чинити као претерана. Међутим, недавно је Путиново припајање Крима, које је Сакашвили предвидео, изненадило све, а неколико година раније руска инвазија на Грузију, упшркос његовим упозорењима, такође је изненадила свет. Путинова путања је јасна. Пркосећи нормама које је наметнуо Запад, он је предузимао све веће кораке према еманципацији. Но, пуну еманципацију постићи ће када се директно супротстави Западу. То може звучати шокантно, али Путин је шокирао свет много пута. Запад не може себи да приушти да га опет затекну неспремног, тврди Сакашвили за "Foreign Policy".
Прочитајте ОВДЕ како Пентагон не зна како је потрошено 2,1 милијарда долара у производњи Ф-35!?
Извор: Блиц/Foreign Policy
