У руралном селу у држави Непал, Дурга Ками устаје рано ујутру и облачи школску униформу, једе лагани доручак од пиринча и скуваног зеленог поврћа, а затим пешачи сат и по времена до школе - живи живот какав је одувек прижељкивао.
Одрастао је у породици где је био најмлађи од десеторо деце. Мајку је изгубио док је још био новорођенче, а оца свега неколико година касније. Сиромаштво га је усмерило да живот проведе радећи као унајмљена помоћ, обрађивао је земљу или превозио терет у Индији.
-У то време школа у нашем селу се одржавала под великим дрветом, али је ту имало места само за децу више класе. Када бих се ушуњао убрзо би ме отерали, уз упозорење да ме не треба додиривати, јер смрдим- објашњава Ками.
У међувремену се оженио, постао отац шесторо деце, а затим и деда осморо унучади. Када су се деца одселила, убрзо му је умрла и супруга. Након шест деценија, указала се прилика да коначно оствари свој сан и упише школу.
У априлу 2005. године уписао се у трећи разред. У клупи са вршњацима својих унука није му било лако, деца су упирала прстом у њега и чудила се његовој жељи за учењем.
-Како сам школу уписао тако касно, никада нисам био превише успешан у разумевању лекција, иако сам то искрено желео- каже Ками.
Када је дошло време да упише средњу школу, срео се са оптужбама од стране родитеља:
-Повредило ме је највише када су протестовали због тога што су сматрали да сам трговац људима, чији је једини циљ да у том окружењу осмотри своје потенцијалне жртве.
Упркос свим препрекама и својим годинама, Ками је ђак као и сви остали. Стекао је пријатеље у свом одељењу, а омиљене су му друштвене науке и желео би да догура до мастер студија.
-Када дођете у моје године, постане вам јасно да је важно да будете пример другима и да се трудите да им дајете наду. Ја бих волео да утичем на све људе, у мојој земљи и изван ње, на оне сиромашније, на млађе али и на старије- истакао је Ками.
Да ли ће Индија наставити да бомбардује пакистански Кашмир погледајте ОВДЕ.
Извор: nationalgeographic. rs
