Он је заједно са колегама излазио на мегдан авијацији НАТО која је пре 20 година бомбардовала Југославију.
Миленковић каже за РТС да је почетак НАТО бомбардовања војска дочекала спремно и да су знали да ако они нешто не учине, нема ко да одбрани земљу.
Присећајући се првих бомби, овај данас пензионисани пуковник каже да је остао на Аеродрому Батајница, да су знали да тај тренутак мора да дође, да ће почети да падају бомбе и били су спремни.
-То вече када је требало да падну прве бомбе, Слободан Перић и ја смо били у приправности број један за полетање против НАТО агресора, у хангару који смо ми звали Враница. По наређењу команданта пука, пуковника Миленка Павловића, добили смо наређење да пређемо са авионима ван објекта за који се претпостављало да ће бити бомбардован у првом налету- рекао је пуковник Миленковић.
Успео је да се одмакне око 100 метара када је прва ракета пала на објекат 127. Ловачке ескадриле.
-Претпоставка нашег команданта да ће то бити први објекат за дејство је и доказана, јер прва ракета која је прошла, прошла је кроз средину хангара и склоништа за људство- рекао је бивши пилот.
НАТО бомбардери могли су да лансирају ракету и пре него што наш пилот на свом радару примети непријатељски авион.
Са дометом својих ракета, али и помоћу "авакса" (шпијунских авиона), НАТО авиони су наше авионе могли да обарају и из околних земаља. Пуковник Миленковић каже да су се пилоти припремали за такве ситуације.
-Увек када нека земља спрема своје снаге, она их спрема за одбрану и рачуна на неки однос снага који је прилицно једнак. Нас је задесила та несрећа да 19 најразвијенијих земаља нападне једну малу земљу, знали смо да смо инфериорни, али смо били свесни да ако ми нешто не учинимо, нема ко у овој држави да учини- истакао је Миленковић.
Према његовим речима, сви су били довољно задојени патриотизмом и довољно обучени.
-Нормално, младе пилоте смо оставили са стране. За оне који су били обучени речено је - идемо, ако ми не преживимо, да има ко од тих младих нараштаја да остане и брани ову државу- сећа се пилот.
-И кад смо се обучавали, ми се нисмо обучавали да гинемо, него да станемо на неко место и да вршећи свој задатак бранимо своју отаџбину. Наше породице су морале да учествују у томе, почев од тренутка обуке, где смо се одвајали од својих родитеља, браће, сестара, напуштали своје друштво одлазећи негде, што се говорило, преко света, у неку школу. Али, од тог тренутка стиче се нека нова породица, другари, пријатељи, заједнички живот, заједнички проживљени тренуци...Има ту неке лепоте, то није само школа као школа, то је школа живота, а поготово када дечак са 14-15 година замисли да ће да полети и то му је жеља, тако некако лакше иде- рекао је пуковник у пензији. И породице су, истина, биле поносне на њих.
-Нормално је да за све што човек треба да постигне мора да одвоји део себе- поручио је херој који је бранио српско небо.
Извор: Танјуг
