Жak Ширак није 1999. године ставио вето на рушење београдских мостова због тога што се смиловао над нашим главним градом, зато што га је гризла савест или зато што нас је много волео, већ због тога што је добио смишљено нетачну информацију да се на њима сваке вечери окупља велики број француских грађана.
Тако говори Зоран Милинковић, тада власник париског ресторана "Била једном једна Југославија", док се присећа догађаја од пре две деценије, у којима је био главни организатор.
- Мостове у Београду није спасао Жак Ширак, како се касније хвалио, него је суштинску улогу у томе одиграла организована дезинформација која му је сервирана уз саучествовање мојих француских пријатеља - преноси Милинковић.
Он је био главни инцијатор ове "преваре".
- Сарађивали смо с младим Французима, који су нам помагали у организовању манифестација и лепљењу плаката. Предводио их је Ксавије Поли. Пошто су хтели да оду у Србију, помогао сам им да добију дозволу да пређу границу. Била су њих четворица. Чим су дошли у Београд, отишли су увече на Бранков мост. Досетио сам се да у информацији о њиховом броју додам једну нулу, односно да пошаљем вест да је четрдесет младих Француза отишло да брани београдске мостове. То су и они, у дослуху са мном, потврдили пред ТВ камерама. Кад је информација стигла до Ширака, одмах се супротставио рушењу мостова. Није хтео да буде одговоран за смрт толиког броја његових сународника - открива нам наш саговорник.
Та и још многе друге идеје родиле су се током преговора у Рамбујеу и "Клеберу", и касније, током бомбардовања, у Милинковићевом ресторану, који су француски извештачи у оно време звали "српски штаб". И први састанак дијаспоре, пред преговоре у Рамбујеу, одржан је баш у кафани "Била једном једна Југославија".
- Нас неколико активиста из дијаспоре окупило се пред почетак ових преговора, да бисмо се договорили како ћемо се организовати у заштити српских националних интереса, онолико колико је то било у нашој моћи. Није било лако, али смо, с мало средстава којима смо располагали, ипак успели да направимо неке помаке - присећа се Милинковић.
У Рамбујеу је за "допунски штаб" одабран ресторан "Релеј ди Шато", прекопута улаза у дворац.
- Одатле смо могли да гледамо ко улази и излази, да пратимо шта се догађа, да прилазимо и разговарамо с новинарима. Ту смо ковали планове о митинзима и медијским акцијама, како бисмо подигли углед земље током преговора - каже наш саговорник.
Долазили су свакога дана из Париза, а у Рамбујеу је у то време било необично живахно, с новинарима, аналитичарима и знатижељницима из целе Европе. Организовали су манифестације, сусрете са извештачима, објављивали чланке и прогласе, лобирали... У Рамбујеу и Паризу су тих дана имали педесетак акција, међу којима су биле конференције за новинаре, интервјуи и митинзи, неколико пута на Тргу Републике, или онај на париском Трокадеру, где се окупило чак шест хиљада људи. Милинковић је, као председник Удружења за заштиту и људска права, био је задужен за тражење дозвола од полицијске префектуре.
- Било је и Француза на нашој страни. У Рамбујеу, сећам се једног од главних полицијских команданата, Борда, који се трудио да нам стално буде од помоћи. Али убрзо га више нисмо видели, а касније смо чули да је смењен - истиче Милинковић.
Француски пријатељи, али и новинари, долазили су у Милинковићев ресторан у предграђу Монтреј да се информишу, да анкетирају, чују вести које не би могли да пронађу на другом месту.
- Гледали смо заједно наш телевизијски програм. Преводили смо им, саветовали их. Ту су се и припремали за одласке на терен, у Србију. Чашћавали смо их, пили смо и јели заједно. Са готово свима смо остали пријатељи, што је утицало на то да неки од њих касније почну да пишу лепо о нашој земљи. Надам се да смо и ми томе мало допринели - поручује Милинковић.
После неуспеха преговора у Рамбујеу, догодила се и несрећа која је све потресла.
- Састали смо се касно увече у мом ресторану. Са нама је била и новинарка агенције Ројтерс. Међу неколико активиста, као што су Милисав Алексић, Милош Јанковић, Драган Ђурић, Сима Мраовић и други, био је и Драган Рајковић, који је исте ноћи убијен. Његово тело је пронађено у ходнику на улазу у стан. Никада се није сазнало ко га је убио - сећа се Милинковић.
Непрекидно су после тога српски активисти дежурали и пред Међународном салом за конференције "Клебер", где се у Паризу одржавао продужетак преговора. Наставили су с лобирањем и организовањем манифестација. Све је, нажалост, било узалуд. У ресторану "Била једном једна Југославија" затекла их је и вест да је прва НАТО бомба ударила на тло наше земље.
- Убрзо смо организовали величанствене демонстрације на тргу Трокадеро, одакле је неколико хиљада људи отишло пред америчку амбасаду на тргу Конкорд. Дошло је до сукоба полиције с демонстрантима, летеле су каменице и димне бомбе. Било је и доста ухапшених - сећа се Милинковић.
Све време бомбардовања, Милинковић и његови пријатељи из српске дијаспоре у Паризу били су активни.
- Носили смо хуманитарну помоћ, одлазили у Србију, солидарисали се с грађанима, а спасавање београдских мостова био је један од наших највећих успеха - закључује Милинковић.
- Имали смо утисак да из француске обавештајне службе прате сваки наш корак - каже Милинковић, и додаје да и дан-данас на "Википедији" не може да се "ослободи" етикете организатора протеста, што га прати и у пословном окружењу. - Можда је то разлог што и даље не могу да добијем америчку визу.
Шта све може Путинова снајперска пушка, погледајте ОВДЕ.
Извор: Вечерње новости
