Пише: Слободан Самарџић
После општег планетарног неуспеха да се албанске власти на Косову и Метохији приволе да укину царину на увоз робе из Србије, Александар Вучић нашао се у прилично незавидној ситуацији. Ако ствари овако потрају може се десити да се његов једини услов за последњу фазу предавања Косова – да се царине пониште – изгуби у песку западног политичког прагматизма. Шта западни политичари да раде кад људи неће да укину царину. Да их, можда, притисну како би иначе могли – не долази у обзир. Албанско Косово је ипак њихово чедо. Да због стопроцентне царине ревидирају, или чак напусте, утврђену путању „нормализације“ – то тек не долази у обзир. Ако је тако, онда им преостаје да сачекају да Вучић промени свој „резолутни“ став. У међувремену ће убеђивати „обе стране“ да попусте у нађу се уз преговарачки сто.
Оваквим развојем догађаја, Вучић је принуђен да пређе на сценарио 2 из нашег претходног текста о изборном питању. Принуђен је да опет, као и пре два месеца, запрети ванредним изборима. То је још једино што може да учини да бар мало уздрма западне учеснике у њиховој сигурности у његову лојалност. Њима, као што је већ речено, не одговара велико одуговлачење последње рунде разговора која треба да оконча питање српског званичног признања сецесије Косова. Ако би се избори одржали у јуну, како је набачено после састанка председништва напредњака, нова влада не би могла да се формира пре октобра, јер смисао избора није формирање нове владе него куповина времена (засад само претња). Тада пада чврсти временски план да се међусобно признање „Србије и Косова“ обави у овој години.
Најава ванредних избора од пре пар дана има, дакле, једини циљ да западним актерима укаже на њихову неозбиљност с обзиром да је Вучић Албанцима у последњих седам година предао све што је Србија имала у покрајини, а запад њему не пружа ни провидни смоквин лист. Та најава је искључиво последица озбиљних знакова да је запад спреман да Албанцима опрости и драконске царине. У таквим околностима Вучић је заиста имао избор или да одустане од свог дефинитивног захтева да се царине укину или да запрети изборима.
И овог пута при просуђивању Вучићевих потеза не треба слушати шта говори већ гледати шта ради. У супротном, запали бисмо у јалову расправу о околностима и последицама ове крајње беспотребне иницијативе гледане са унутрашње стране. Он, наводно, тражи ново изјашњавање народа о његовој општој политици, провоциран масовним и учесталим грађанским протестима широм Србије. С једне стране, ниподаштава захтеве и миноризује масовност протеста, а с друге најављује, као, испитивање његове политике путем избора. При томе, не пада му напамет да са опозицијом разговара о изборним условима, што је сасвим у складу са природом његовог режима личне власти. За такве изборе, довољно му је само да намами опозицију и што више бирача пред кутије чиме би решио питање изборне легитимности са гледишта уписаног тријумфализма исхода. Ту би постојало само питање, за колико је процената у односу на претходне, такође ванредне, изборе победнички проценат већи. И, најзад, заправо пре свега, тиме би западњацима показао да унутрашњу ситуацију држи под чврстом контролом.
Објективно посматрано, такав изборни резултат не би западним чиниоцима био неприхватљив, јер би то био само још један доказ Вучићеве несуверене диктатуре, коју они доследно подржавају. Њихов проблем би био само у одлагању часа признања сецесије Косова од Србије. А да би им и тај проблем олакшао, Вучић је на још једној историјској седници председништва СНС, када су као и раније сви чланови били за расписивање ванредних избора, остао усамљен у својој уздржаности. Тиме је послао пријатељски знак својим западним саговорницима да би све било лакше када би убедили Албанце да укину царину. Сви знају да би, када би се тако нешто десило, сви чланови председништва СНС променили мишљење. Само Вучић не би, јер је био уздржан.
Сада смо сви принуђени да се играмо кликера док нам се држава урушава, а решето којим се плаши мечка само звечи. Ми стално говоримо да запад држи албанске политичаре у рукама и да са њима може да учини шта хоће. У томе смо свакако у праву. Само што често превиђамо да запад држи и нашег председника у рукама и да, према томе, ни ова његова „претња“ – да ће да распише ванредне изборе – није несавладива. Једино што је Вучић успео својом „уздржаношћу“ јесте куповина кратког времена о начину како га вратити на прави пут. И нико не треба да сумња да ће га вратити.
Када је реч о нашим унутрашњим приликама, из разлога који су овде изнети готово да не треба трошити речи на тему о бојкоту избора. Диктатуре се најбоље руше када имају стопроцентну (апсолутну) власт. Треба свима, а пре свега западним учесницима, јасно ставити до знања да су све противуставне и противзаконске одлуке ове власти и нелегалне и нелегитимне и да ће једна нова власт у Србији у областима тих одлука кренути од нуле. Такав став значио би да у Србији опозициона сцена и њени носиоци имају способности за нови почетак.
О крају афере '’Државни удар'’ можете прочитати ОВДЕ.
Извор: Стање ствари
