Ова изузетно храбра жена се са ратом први пут сусрела у Хрватској када је имала 18 година и укључила се у тадашњу територијалну одбрану Мирковаца, раме уз раме са браћом и оцем. Без превише размишљања се 1999. године пријавила као добровољац и кренула да брани Косово и Метохију. Рат јој је донео ране, болест, однео јој је брата, али данас, 20 година касније, каже да би опет поступила исто.
- Ни секунд се нисам двоумила да ли треба да кренем! НАТО нас је бомбардовао на правди бога и ја нисам могла да седим скрштених руку. Морала сам да браним наш народ. Аутобуси су кренули из Шида, где сам и тада живела, и прво смо стигли у Бубањ поток по униформе, а након тога су нас послали у Рашку на војну обуку. Наш конвој је требало да иде за Подујево, радовала сам се томе зато што је мој брат, који је отишао дан раније на КиМ, тамо био. Међутим, те ноћи је нашу колону пресрела НАТО авијација, па смо осванули у Србици - започела је своју причу Мара Милићевић.
Рамбо Мара, како су је прозвали медији, признала нам је да најбоље барата аутоматском пушком и „зољом“ и присетила се да је пуних 45 дана учествовала у војним акцијама код Горње Обрње на Косову, где је и рањена.
- Рањена сам 8. априла, у руку и кук. Нас деветоро смо упали у шиптарску заседу, ја сам тада извукла једног мог другара, Зорана Митровића, кога је метак погодио у леђа. Сећам се као да је јуче било да сам допузала до њега. Упитала сам га: „Што не пуцаш?“, а онда сам га погледала и видела сам да му крв иде из уста. Хвала богу, преживео је - присећа се она и додаје да се плашила за свој живот, али да је њена парола увек била „пуковник или покојник“.
- Нажалост, већина нас који смо били на КиМ је помрла или смо се поразболевали. Све је гађано осиромашеним уранијумом, носили смо заштитне маске кад смо чистили терен. Остала сам без брата Ђорђа, који је био са мном на КиМ. Добио је рак на желуцу од тог уранијума. Након тога сам и ја добила тумор на материци. Брат Мило је погинуо у рату у Хрватској, имао је 27 година - прича Мара, која је у међувремену остала и без мајке.
- Било нас је седморо деце, а ја сам најмлађа. Сада бринем о тројици старије браће, они су болесни од рођења, ја сам им старатељ и водим бригу о њима, тако је од моје седме године. Имам и сестру, за коју од рата не знамо где је, она је била удата за Хрвата, рат нас је раздвојио - прича ова храбра жена и додаје да би опет, ако би недајбоже затребало, била спремна да брани Србију, само овај пут нешто другачије...
- За Србију сам увек ту, опет бих ишла у рат, али кичма ме боли, па бих могла да пуцам само лежећи. Када су биле поплаве, ја сам помагала и увек ћу помагати - поручила је Мара.
Овој хероини је својевремено Слободан Милошевић уручио кључеве од четворособног стана у Смедереву, што је она, захваљујући се, одбила уз образложење да има и тежих социјалних случајева од њене породице. Сада са болесном браћом живи у Шиду у веома скромним условима и бави се разноразним физичким пословима да би преживела.
- Свашта сам радила и од тешких физичких послова страдала ми је кичма, а и срчани сам болесник. Од државе ништа не тражим, али ме боли једино то што већ десет година бијем битку за пензију за моју браћу по основу погинулог борца, мог брата Мила - каже Мара.
Уколико САД напусте споразум РСМД неминован је “Хладни рат”. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Ало
