Иза те једне реченице, о тони руских лекова за КиМ, која је већ данима међу главним медијским насловима, стоје, међутим, огроман систем и огроман рад појединаца, корпорација, професионалаца, волонтера, цивилног сектора и државе. Сама РХМ се, како каже Полковников, може дефинисати као "катализатор и организатор који људима помаже да се определе између различитих могућих праваца деловања".
- Руску хуманитарну мисију чине људи који су уједињени заједничком жељом да помогну људима. Ми смо информативни центар који обједињује различите интересе физичких лица, крупних компанија, фондова, бизниса који желе да пруже помоћ конкретно оним људима којима је та помоћ потребна. Тако смо стигли и до вас, у Србију.
Тако широка база коју сте описали омогућава вам да радите широм света...
- Јако бисмо желели да тако буде, мада за сада нисмо толико велики да можемо да "покријемо" цео свет. Главни региони су нам централна Азија, балкански регион и Блиски Исток. Постоје и једнократни пројекти у афричким земљама, као што су Ирак, Либија или Јемен, док у другим наведеним областима радимо континуирано годинама, из месеца у месец. На пример, у Узбекистану, Киргизији, Таџикистану, Палестини, Сирији, Либану, Србији, Босни и Херцеговини, Гвинеји. Пружамо и помоћ болницама и школама на истоку Украјине, што се у неку руку разликује од рада у другим земљама, јер на другим местима пружамо конкретну помоћ конкретним лицима.
Сва ваша представљања почињу дефиницијом да сте некомерцијална, аутономна и невладина организација. Међутим, да ли у свом раду сарађујете и имате подршку своје државе, као што је то уобичајено и са другим хуманитарним организацијама које долазе из других земаља?
- „Аутономна и некомерцијална организација“ је врста правног лица у законодавству Руске Федерације и значи да нисмо профитабилни и да наш оснивач није био орган државе. У правном смислу нисмо зависни од државних органа.
Међутим, у Русији нас органи извршне власти позивају као експерте на саветодавне састанке на којима размењујемо мишљења, јер ми смо људи са терена,ми смо људи који радимо у земљама о којима се у том тренутку говори, и они нас консултују да бисмо дали препоруке и упутства за деловање. Ми њима дајемо препоруке, а на њима је да их прихвате или не прихвате.
Ми се руководимо међународним хуманитарним правом и у том смислу се руководимо и концепцијом садејства у међународном развоју коју је донео председник Путин. Она се, наравно, ослања на међународно право у оквиру УН. Концепција има најшири могући карактер пружања помоћи, а РХМ се потом бави конкретним стварима.
Поводом односа са државним органима земаља у којима радимо, наравно да сарађујемо са њима и као пример у Србији могу да наведем Министарство здравља и друге државне институције. У неким државама то радимо директно, а у некима се контакт одржава преко министарстава спољних послова, као на пример у Сирији и Ираку где ноте шаљемо преко МИДа, а потом тим каналом даље настављамо рад као невладина организација.
Ко је и кад основао РХМ?
- То је интересантно питање јер ми као почетак рада узимамо 2015. годину, пошто је тада удахнут други живот овој организацији, а у правном смислу смо основани 2010. Једно време није било активности, а онда смо од 2015. непрекидно активни у нашем хуманитарном раду. `
Оснивач је био Јевгениј Примаков са групом пријатеља. Има једна анегдота поводом тога, дозволите да испричам...
Кад смо тек почели да радимо на Балкану, српски државни органи су се преко Српске православне цркве обратили Москви са питањем како то Јевгениј Примаков планира да ради у Србији, кад је он упокојен. И, једно време нам се нису обраћали. Све док нисмо објаснили да постоји и други Јевгениј Примаков. Онда је један представник СПЦ дошао код нас и извинио се због забуне, што је уједно био и почетак нашег пријатељства.
У Србији су нам објаснили да је име Јевгенија Примакова веома важно! Наравно, и да су захвални РХМ за све што чини, поготово што језа његово име везано јако много емоција.
РХМ је тога јако свесна и све што радимо, радимо са већим степеном одговорности.
Колико се рад у Србији разликује од земаља у другим земљама, има ли неких специфицности?
- Свака земља има нешто своје. Међутим, да прво кажем нешто о ономе што је у свакој земљи исто, а то је да свуда прво имамо етапу сакупљања информација, па етапу у којој на лицу места погледамо да ли су добијене информације тачне, у трећој етапи формирамо предлог за помоћ и четврта је етапа конкретног пружања хуманитарне помоћи.
Та четврта етапа је она у којој се појављују специфицности у погледу преноса, превоза, законодавства или неког конкретног човека који доноси одлуке, у неким случајевима се специфицности односе и на политичку ситуацију у тој држави.
Има пројеката који су у свим држава исти, као што су, на пример, учионице руског језика и донације соларних панела. Међутим, дешава се ова особеност, да једне године доносимо соларне панеле по једним правилима, а следеће године да морамо да такве исте панеле да увозимо по другим правилима! Зато је нама сваки пројекат у неку руку нови и као да га радимо први пут, пошто увек можемо да затекнемо другачију ситуацију.
Како превазилазите те оперативне препреке? Да ли вам власти излазе у сусрет, с обзиром да им је добродошла помоћ коју пружате?
- Помоћ не треба државама него људима. Државе морају да се руководе правилима и законима па се не дешава све увек брзином којом бисмо ми волели. Пример је део помоћи за Косово и Метохију који се налази на царини, али сада сви државни органи Србије, почев од Министарства здравља до председника Србије помажу да се она достави. Веома смо им захвални за ту помоћ. Надамо се да ће уз њихов труд лекови доставити тамо где су потребни.
Тим пре што је реч о превазилажењу хуманитарне катастрофе, а не пројектима као сто су соларни панели...
Некад нема разлике да ли је катастрофа или плански пројекат. На пример, за прикупљање средстава за лекове и њихову набавку нам је требало два и по месеца. Сад смо на циљној линији и природно је да се надамо да ће последње преграде брзо бити прескочене и да ћемо овај део пројекта завршити. Кажем `овај део`, јер ће бити још партија помоћи.
Какви су Ваши лични утисци са терена, поводом односа који људи којима је помоћ намењена, имају према вама и РХМ? Како оцењујете обимност медијског простора који је РХМ добила у напорима да помогне народу на КиМ у превазилажењу тешке ситуације настале увођењем такси?
- То што видимо у медијима последњих дана је показатељ да нас људи потпуно подржавају, што је и логично, јер овде имамо ситуацију где за нечим постоји потреба и имамо то што ту потребу задовољава. Таква информациона подршка медија нам је веома потребна, али не да би РХМ постала вољена, него пре свега зато што крупни капитал треба да чује да се ради овакав посао и да би и они могли да се прикључе. Уједињењем снага се више постиже. Ми смо донели лекове. Неко би могао да плати долазак лекара. Неко семинаре за професоре. Кад се сви ујединимо, добијају се озбиљни пројекти.
Хоћете да кажете да је веома важно да се не шаљу само поруке како су Срби и Руси браћа, већ је важно да постоји уходани систем који укључује утицајне људе и корпорације?
- Ми морамо да информишемо људе шта радимо и да их мотивишемо да нам се придруже. Грађани Русије нам се често жале да и у Русији треба помоћ која се пружа ван Русије. Али, ми им кажемо да у Русији има на хиљаде организација које се тиме већ баве. А РХМ је практично једина хуманитарна оранизација која ван Русије ради хуманитарне пројекте. Ако сте чули за још неку, бићу вам захвалан да ми кажете која је.
Примаков је указао да новац за деловање Миасије дају обични грађани, крупна приватна и државна предузећа, што је заједно око 70 одсто, а држава помаже са око 30 одсто...
- То је тако, али људима који добијају помоћ није важно ко је дао паре. Ми се трудимо да је добијемо од сваког од кога можемо.
Како мотивишете грађане да донирају новац? Претпостављам да вам је било лако у случају помоћи за српски народ...
- Не бих рекао да је лако добити донацију руских грађана за било кога. Ми имамо правна лица у виду фондова и постоје, као и ми некомерцијалне организације. Фондови скупљају донације физичких лица. Ми смо при оснивању планирали да се финансирамо другачије од фондова, да средства дају руске компаније које раде ван Русије кроз такозвану корпоративну друштвену одговорност. Компаније треба да дају суме за социјалне пројекте. Компанија која производи нафту не треба да гради школе и болнице, него да нађе организацију као што је наша и да јој да задатак да то уради, уз контролу разултата. То не успева сваки пут, али се трудимо. Корпорације некад мисле да знају боље од нас шта треба да поклоне, али једна ствар је да овде доведете Бољшој театар и да за то потрошите више стотина хиљада евра или да купите 5 возила хитне помоћи и предате их болницама. А, од чега је више користи? Од балета који ће отићи за два дана или од впзила хитне помоћи које ће радити годинама?
Иначе, поводом помоћи Србима, нова покољења, на жалост, за разлику од старијих генерација, не знају довољно о заједничкој историји нашиј народа. А историја је најбољи мотиватор!
То значи да треба више уложити труда у том правцу...
- Да, али ми то не можемо сами, то морају да раде школство, факултети, породично васпитање и да се пробуди индивидуално интересовање.
У Србији се интензивира дискурс да је Русија увек била ту за Србију и да јој је увек кад је могла пружала помоћ... Тако сте и данас овде, на годишњицу НАТО бомбардовања Србије...
- Знате, све је на индивидуалном нивоу. Говорићу сад у своје име. Кад год у Москви видим Србина урадићу све што могу да му буде комфорно. У Москви је много људи као ја. Шта их мотивише, ја не знам, али смо такви. За мене постоје две категорије људи. пријатељи, односно они са којима хоћу да се дружим и они други који су ми као "паралелни свет". Сви који су у Србији, моји су пријатељи. То је филозофско питање и могао бих дуго о томе...
Шта још Србија може да очекује од вас током текуће године?
- За 2019-ту су ланирани нови предавачи руског језика на универзитетима, школама и курсеви. Организоваћемо учионице руског језика, на пример у Бору, уз реконструкцију учионица, куповину методичке опреме, намештаја, паметних табли и другога што је потребно да би деци било пријатно да долазе и уче руски језик. Такву учионицу ћемо у сарадњи са Канцеларијм за КиМ отворити о на Косову и Метохији.
Разматрамо да поставимо соларне панеле у Рашкој. Траже нам и руску књижевност за школске и општинске библиотеке. Имамо пројекат мобилних клиника, у оквиру кога смо опремили два возила хитне помоћи, која раде у Пожеги и Медвеђи.
Четири пута годишње их ангажујемо да српско-руски лекарски тимови обилазе крајеве у којима људи немају лак приступ домовима здравља. Пребацујемо хитно у болницу оне којима је то потребно и у последњој акцији смо имали осам таквих примера људи којима со буквално продужили живот.
Следећи пројекти су у области офтамологије и усмерени ка деци. Током две недеље ћемо помоћу руске технологије не само дијагностификовати него и лечити одређене болести. Апаратом се коригује и враћа вид деце.
Са Министарством здравља планирамо да урадимо пројекте у офталмологији у оквиру којих би те апарате поклонили одређеним болницама. То захтева да се апарати клинички испитају и добије лиценца, али ако постоји интерес, то може да се уради. Ми дајемо предлоге, а држава може да их прихвати. Сличан пројекат је смо урадили у Узбекистану.
Планирате и другу партију помоћи за Косово и Метохију? Шта ће бити у том следећем контигенту?
- Ми ништа не измишљамо сами, него скупимо информације шта треба. Од хемијске лабораторије ћемо ускоро примити упит за допуну њене опреме. Онда ћемо видети да ли да то донесемо из Русије или купимо овде. Трудимо се да радимо то за шта нас траже.
Тако сте и почели акцију хуманитарне помоћи за КиМ у лековима?
- На позив прво министра Лончара, а потом и председника и премијера који су констатовали да се нико од међународних хуманитарних организација није одазвао.
Ми нећемо да будемо једини и ексклузивни у помоћи Србији, ми желимо да се међународне организације прикључе.
Да ли сте још негде имали ситуацију да сте једини који помажу угроженом становништву?
- У Сирији. Тамо је тешка ситуација али Црвени крст или Лекари без граница нису присутни. Међутим, сазнали смо да неке државе самостално помажу, као што је Норвешка која обнавља школе. Чули смо и да неке међународне организације имају тешкоће у раду у конфликтним зонама, као што је случај са истоком Украине. Међутим, тамо је специфична политичка ситуација. Косово и Метохија такође има своје политичке особености односа Србије и те територије, али иако је међународним организацијама могућ приступ КиМ, интересантно је због чега се не појављују. Ми не разматрамо ситуацију са политичке тачке, али претпостављамо да друге хуманитарне организације тамо нису дошле управо због политичких разлога. То није добро, кад политика стоји на путу хуманитарном раду.
РХМ је строго аполитична у свом раду?
- Апсолутно. Ми не подржавамо ни један политички пројекат и ни један политички пројекат не реализујемо. Наши пројекти су аполитични.
Да ли можете да са нама поделите неке личне импресије као руководилац РХМ?
- Најпозитивнија је захвалност људи, она нема цену. Негативни утисак је везан за правно регулисање нашег присуства. За учитеље који раде у Палестини, последњих година нисмо могли да добијемо визу. То је политичко решење. Односило се на све хуманитарне мисије у тој земљи. Има још таквих земаља, али боримо се.
Кад се ујутру пробудите, на коју земљу помислите?
- Мој велики плус је што се бавим послом који волим и што се, ето, будим на послу. Са задовољством и спавам на послу. Али, ако ме питате у коју земљу бих се увек вратио, то је Србија.
Има ли неких анегдота из ваших бројних хуманитарних акција?
- Много, али кад год летимо за Узбекистан, неком путнику тако позли да му наш лекар буквално спасава живот. При чему се тај лекар веома дуго плашио да лети. Једном је на десет хиљада метара питао шта да ради ако се нешто деси са подом авиона, а човек поред њега му је рекао да се опусти јер је испод тог пода још један део где је сместен пртљаг... На авион се навикнете. Уосталом, ништа не зависи од вас. Као руски рулет, само са већим шансама или као самураји који се нису бојали смрти.
Значи да у РХМ раде `самураји`?
- Не, значи да је самурајска филозофија веома интересантна.
А како бисте описали људе који чине РХМ? Радите у Сирији где падају бомбе, идете на Косово где је, поред БиХ највећа концентрација ИСИЛ/а у Европи...
- То су људи које уједињује исти циљ. Они су се већ бавили хуманитарним радом и сами први дају новац кад га скупљамо. То је начин размишљања и то се не може променити. Код нас је и једна жена, носила је књиге за Киргистан, тражили смо адекватно возило за транспорт великог товара на палетама, али је стигло једно мало возило у које палете нису могле да уђу. Она је све то распаковала и после је шест сати путовала неким алтернативним сеоским друмом не би ли однела књиге. Али, ми смо сви такви, желимо да постигнемо нас добар циљ и ништа нам није тешко.
Шта сте ви радили пре РХМ, да ли сте увек били хуманитарац?
- Ја сам хуманитарац, правник по образовању и после 15 година таквог рада у различитим организацијама, пршао сам на послове у Влади и другим државним органима, који су се тицали културе, а онда и у амбасади као аташе за културу. Сад сам у РХМ. Овамо онамо, ја сам хуманитарац.
Шта је још важно у функционисању Мисије?
- Нека више прича Примаков. Ја јесам на челу РХМ, али наш главни човек је Јевгеније. Не само зато што највише о мисији зна и говори, већ зато што је он нас духовни лидер. Он опредељује концепцију развоја РХМ, а ја сам руке и ноге које то све раде. Он је човек са мало слободног времена, јер истовремено ради у Државној Думи, има свој новинарски програм, бави се РХМ, члан је различитих комисија, комитета и организационих одбора. Тај темпо је тешко издржати и поред тога што сам му захвалан за рад у РХМ, желим да га здравље послужи јер нам треба жив и здрав!
Садејством се превазилазе и мале и велике препреке...
- Пошто смо у техничком раду усмерени на државу, волимо да са бирократијом имамо што мање посла јер је то и у Србији и у Русији дугачак процес. Да не бисмо од ње зависили, морамо да имамо више средстава, а када штедимо, за логистику користимо државне компаније. Примера ради, направили смо уџбеник на арапском, за Палестину, а онда се испоставило да за транспорт треба да платимо 10.000 долара, колико су коштали и сами уџбеници. Трудимо се да уштедимо, и зато у Сирију достављамо помоћ авионима Министарства одбране Руске Федерације. У Узбеистану користимо узбекистанске авиолиније, а лекове је у Србију је довезао државни Аерофлот карго летом.
Дакле, РХМ функционише у садејству са крупним капиталом и руском државом и уз добре партнерске односе са државама чијем становништву помаже, захваљујући чему превазилази и мале и баналне изазове, али и крупна питања?
- Рекао бих обратно. Ми имамо контакте са крупним компанијама и понекад од њих некад помоћ и долази.
А што се тиче државних органа, ми се са њима срећемо, разговарамо и као што сам већ рекао, често нас позивају на заједничка саветовања, на пример (министарство просвете, министарство одбране...) када је реч о хуманитарним питањима. То је везано за нашу експертну оцену тих делатности.
У сарадњи се превазилазе сви проблеми, од најмањих до највећих. Ми се бар трудимо да буде тако.
Прочитајте ОВДЕ ко се пита да ли ће Београд постати Тјенанмен.
Извор: fakti. org/Диана Милошевић
