Коме је намењена књига ``Слатке приче``?
То је књига за све који хоће да сазнају начин да се буде витак, сит и задовољан и да тако избегну изгладњујуће дијете, које следе после сваке фазе преједања. Мада је прва асоцијација на дијету да је то женско питање, ова књига је у истој мери важна и за мушкарце, иако су разлози нешто другачији. Уз то, треба узети у обзир један не тако познат, али поуздан податак који каже да жене такође више читају књиге, осим што више испробавају разне дијете, борећи се често са својим жељама и услед тога са килограмима. Мушкарци се насупрот томе више препуштају својим жељама када је храна у питању. Уз то, мање познају тему добре или такозване ’’здраве’’ хране и мање размишљају о дијетама, иако у новије време та мода држања дијета није само женска дисциплина и све више заокупља и мушкарце.
Заједничко мушкарцима и женама је то што су и претерана брига о начину исхране и приличан нехај у том погледу последица хедонистичке глади, што значи жеље за уживањем у укусној храни, која је сада у тој мери појачана да људи много чешће једу из задовољства, него из потребе да утоле физичку глад. Да ли је решење тог проблема заиста у некој дијети или пре у стицању бољег знања о храни, главни је тематски оквир књиге ’’Слатке приче’’. Ова књига је поклон свима који желе да поштеде себе разних манипулација у облику напамет састављених дијета, које, као што је свима из искуства познато, већином не успевају.
У књизи се може наћи одговор и на то најважније питање које гласи зашто одрицање од хране није прави начин за дугорочно очување тежине. Већ дуго се управо то заговара као главни систем контроле апетита. Избаците шећер, брашно, масти, а све је више повика и на млеко, чак и воће. Међутим, нема потребе за тим, јер ништа од тога није токсично, само треба наћи меру и све добро уклопити. Право знање о храни помаже да се омиљена храна ’’безболно’’уклопи у дневни мени.
Каква је веза између хране и среће?
Сада се све више може ставити знак једнакости између хране и среће, захваљујући томе што су укуси хране све бољи. Управо зато храна многима данас замењује сва остала задовољства. Томе погодује и то што је таква храна јефтина и свуда доступна, тако да је погодна као стални извор задовољства.
Део тајне је и у томе што неки састојци којима обилује најукуснија храна, и то пре свега шећер, масти и со, изазивају појачано лучење различитих ’’хормона среће’’. Они стварају осећај задовољства и подстичу жељу да се та храна поново узме, а не нека мање укусна, колико год да је хваљена. Тако многе врсте поврћа немају много шансе поред помфрита. То су основни разлози који утичу да многи упадну у замку хедонистичке глади и чешће једу из задовољства негo из потребе. Такође је важно истаћи да на психолошком плану укуснија храна има јачи наградни ефекат, који је на биолошком нивоу подржан управо ’’хормонима среће’’. То је неодвојива спрега. Међутим, пажљиво треба неговати ову везу између хране и среће, јер храна ипак није савезник баш увек.
Храна је сада иначе постала и једна од најбржих пречица до среће када смо опхрвани стресом. Храна иначе заиста има својства која погодују самолечењу самим тим што активира ’’хормоне среће’’, што умањује напетост, као и подложност стресу. То понекад уопште није лош начин одбране од стреса и надокнаде енергије, али постаје проблем када се преиначи у стално преједање као основни начин управљања својим осећањима.
Шта значи глад за храном?
То је управо та хедонистичка глад, подстакнута жељом за уживањем, а не за надокнадом калорија. Сада је та жеља достигла размере велике жудње и постала мотив за себе. Многи људи показују јаку жудњу за укусном храном и стално се преједају. Та еуфорија не престаје. Напротив, стално се увећава, тако да број гојазних у свету непрекидно расте. Зашто је то тако, кад организму не треба толико хране? И чему служи тако много хране? Савремена схватања кажу да су се измениле психолошке потребе људи, који све желе одмах и према својој жељи. Хедонистичка филозофија је сада у зениту од почетка цивилизације, паралелно са кризом ауторитета свуда у свету. Тако су људи више окренути својим нагонским потребама, а нагонске тежње је најтеже контролисати. Без надоградње и дефинисања виших циљева, такве тежње брзо могу да овладају људима.
Навели сте податак да у Америци има 200.000 људи са више од 200 килограма. Каква будућност чека Србију?
Најновији подаци кажу да се у Србији чак око 500 људи годишње лечи од такве масивне гојазности, неки и методом хируршког смањења желуца. Није оптимистичан ни податак да и код нас сада има људи који имају више од 300 кг, тачније највише је забележено 315 кг. Овај податак забрињава највише због тога што показује да и код нас људи у просеку постају све гојазнији и све их је више са масивном гојазношћу, која није пре свега естетски, већ здравствени проблем. Такође није ни резултат поремећаја хормона, већ преједања. Медицина је утврдила да је хормонски поремећај везан за измењено лучење хормона ситости лептина врло редак почетни узрок гојења. Дакле, хедонситичка глад наводи људе на преједање, а гојазност је последица тог преједања и пратеће физичке неактивности.
Како да помогнемо себи и нађемо праву меру?
Тешко је данас наћи праву меру у овако укусној храни. Уз то, људи су оправдано још више збуњени јер најпре чују од некога да је шећер забрањен, а такође и млеко, месо, чак и хлеби воће, да је све то штетно. С друге стране, списак тога шта је добро такође је шаролик и људи не знају у шта да верују. Онда испробавају разне могућности, али изгладњивање или једнолична исхрана се не може дуго издржати. Наш организам је другачије подешен. Онда се људи враћају својим устаљеним навикама и преједању омиљеном брзом храном и слаткишима.
Да ли је то само слабост воље да истрајемо док тражимо праву меру или тиме диригује наша биологија? И шта је истина, шта је стварно забрањено, према сазнањима медицине која најбоље зна потребе нашег организма? Истина гласи да ништа није забрањено, то је прва лекција. Шећер, со, брашно и маст нису четири бела отрова. Са чиме год да се претерује, чак и са водом, може да буде токсично и не прија организму. ’’Слатке приче’’ доносе много ових информација заснованих на научним сазнањима и објашњавају зашто сваког дана треба да уносимо и масти, и беланчевине, и угљене хидрате, тј. различите врсте шећера.
Тако, иако многи мисле да је најважније да нађу снаге да примене неки изгладњујући програм, грешка је поћи од тога да је све у нашим рукама. Зашто? Колико год да смо ми супериорна, мислећа бића, наш организам је пре свега биолошки систем. Замислимо гладног генија? Неће моћи да дође до неке иновативне идеје док не буде сит! Дакле, немамо избора. Наш организам неумољиво тражи све што му припада. Не ради само на воду! Потребно му је око 40 различитих хранљивих материја сваког дана. Оне се не могу добити другачије осим храном.
Медицина која, дакле, једина има право да каже шта све треба организму, такође каже да је најбољи медитерански начин исхране, где је једном речју све укључено. Сиреви и маслиново уље, месо, поврће, житарице, чак и алкохола пића. На Медитерану су то пре свега разна врло укусна вина. Ово подручје такође је врло богато укусним воћем, мед и џемови су део традиције, тако да је читав овај концепт исхране прошао вишевековни тест времена. Шта је поента? Они који се тако хране су најздравији и најдуговечнији. Интересантно је да се неке нове дијете у одређеној мери ослањају на овај образац исхране, који није дијета, мада може и тако да се примењује када је потребно, док се не устали као дугорочан начин исхране.
Дакле, науци је све одавно познато, људи само треба то да прихвате. Нема чаробне дијете, што сви знају из свог искуства, а научни подаци прецизно кажу да чак 80% дијета не успе, и не може да успе, јер се организам увек брани од глади, не разматрајући снагу наше воље и већином нас победи, дакле, у тих 80% ситуација. Поента је доћи до правих информација и знати да ништа није забрањено, само треба знати које количине су дозвољене. Када се то зна, једноставно је постићи и ситост, и очувати здравље и бити задовољан. Књига ’’Слатке приче’’ даје основна упутства о томе, са много прецизних савета, јер су без правих знања, људи стално изложени разним манипулацијама.
Шта нам говори кухињски хороскоп?
Веровање у хороскоп нам уопштено гледано говори да смо склони некритично да верујемо у све што нам се каже, само ако се то подудара са оним што желимо да чујемо. То је такође пример веровања у чуда, где ми не треба да урадимо ништа, већ се све на најбпљи могући начин решава само од себе. Таква веровања су оправдана до адолесцентског узраста, али после тридесете године су опасне шарене лаже. Ако се још мало завири иза кулиса овог самообмањивања, доћи ћемо до тога да је узрок томе заправо неспремност за прихватање веће одговорности, и мањак воље да се активно и самостално, што значи зрело, решавају проблеми, уместо што се то препушта неком проповеднику ко зна какве дијете или хороскопу, којих има небројено.
Хороскоп је добар извор оптимизма и то није мана. Свако охрабрење је добродошло. Међутим, било која напамет дијета и напамет хороскопско предсказање среће неће проћи тест реалности и смањити килажу.
Иначе заиста постоји кухињски хороскоп, са знацима из класичног хороскопа. Хороскоп из књиге је једна шаљива варијанта свега тога, али нимало лошија од било ког другог хороскопа, делом и зато што се базира на посебном, стоном календару. Ако ово не звучи шаљиво, циљ овог хороскопа, као и већине осталих је постигнут. Од веровања у хороскоп, још је невероватније веровање у разне строге дијете, чији називи пре свега нису уверљиви. Дијета за лето, дијета за ову годину, купус или грејпфрут дијета, и слично. Али, можда то неким чудом успе, јер чуда се дешавају!
Како су изгледали хедонисти некад, а како сад?
До почетка индустријске производње хране, људи су највише били заокупљени питањем да се снабдеју довољним количинама хране колико је неопходно за опстанак. До 20. века изобиља и 21. века свеопштег комфора, неухрањеност је била главни проблем. Сада је то преједање. Некада су гојазни били изузетак, док се данас обарају рекорди у тежини. Да ли то значи да су људи данас размажени по сваком питању и преваспитани у велике хедонисте или та хедонистичка склоност само није могла да се испољи у условима оскудице? Подаци кажу да је ова друга теорија вероватнија, јер су људи од почетка цивилизације показивали склоност ка преједању ако би успевали да дођу до већих количина хране. Тај принцип је остао исти гледано даље кроз еволуцију. Велика доступност хране је само допринела да се та хедонистичка склоност много више испољи.
Бавите се науком, написали сте и књигу и на један прихватљив и забаван начин приближили нам веома озбиљну тему. Колико олако схватамо питање хране и уживање у њој?
Људи заиста олако схватају питање хране и мисле да је све дозвољено, и преједање, и изгладњивање, кад им шта одговара. Још више забрињава то што верују у све што им се каже, само ако је порука да за кратко време могу да се истопе све масне наслаге које их муче, иако се то никад не деси. Без обзира, људи верују у сваку следећу новотарију и уопште не успевају да разлуче да ли то има шансе да успе и да ли је уопште добро вишак килограма смањивати на тај начин.
Сада, зашто је то тако? Људи данас следе идеал савршене лепоте и желе што више да наликују холивудским звездама. Следећи захтев је постићи што више успеха и стећи што више. Онај ко успе у томе, имаће врло леп осмех који показује колико је срећан. То да се буде срећан и да ништа друго није дозвољено, такође је део данашњег система вредности. Тај систем диктира модел понашања који људи следе, зато што желе да буду прихваћени у друштву. Онда се прилагођавају томе што се очекује.
Тешко је не огледати се у том социјалном огледалу. Ако успемо све то да испунимо, бићемо прихваћени, и обрнуто, ако не успемо, бићемо одбачени. Међутим, да ли су ово заиста захтеви по мери човека или је то пре за неког Супермена? Све то лепо звучи, али колико је реално и још важније колико је то заиста битно? Има ли нешто важније, као што је мир, здравље, опуштеност?
Са супротним схватањем тих правих вредности свет је недавно суочио Марк Мансон, блогерска суперзвезда из Бостона. Лично сам се врло обрадовала када сам видела његове ставове, јер су они у складу са поставкама когнитивне психологије. Мансон је врло разумљивим речником, коришћењем жаргона који је често врло смео, пријатељским тоном испричао све то што каже и ова врло угледна грана научне психологије.
Он каже да треба да нас буде баш брига за позитивно мишљење и измишљене вредности, које нас више терају да сањамо, него да активно решавамо стварно важне проблеме, као што је између осталог и питање најбоље исхране која ће нам донети и ситост, и здравље, и задовољство. Ту на сцену ступају и ’’Слатке приче’’, које показују да та формула постоји, само људи више слушају естрадне звезде, него ауторитете као што су лекари и психолози.
Много хвала Мансну што је омогућио и нама психолозима, као и лекарима да коначно изађемо са најбољим саветима и да људи буду спремни да их чују. Његов блог прати два милиона људи месечно, а нико их није натерао на то. Књига има вишемилионски тираж, а срећом се може наћи и код нас. Интересантно је да је у врху топ листе откад је изашла пре читавих шест месеци, иако је у међувремену изашло још небројено књига. Људима је више доста немогућих мисија. Они пишу Мансону или читају његову књигу, јер имају потребу да буду прихваћени иако нису савршени.
Зашто је било потребно да нам Мансон каже, ’’хеј, људи, доста више са тим небитним стварима типа шта да радимо што данас нисмо стигли да одгледамо неки бескрајно важан спортски меч’’ или већ нешто што се очекује? Требало је да нам Мансон каже, јер људи не могу самостално да иступају против универзално прихваћеног система вредности, а да не буду несхваћени. Међутим, сада када је њихов став подржан од стране многих других, људи су направили одлучујући корак да им стварно крене на боље. Мансон наглашава да и они који су успешни нису успешни само зато што су то желели, већ зато што су се много ангажовали око тога, учили, сазнавали, сазревали.
Да ли све ово значи да је довољно прочитати Мансона, а онда и ’’Слатке приче’’ за решење проблема исхране и одмах постати срећан? Не, није довољно, али је неопходно. Промена ставова и навика није могућа одједном. Све то треба проучити и размислити, а онда и применити. Другим речима, нема инстант решења за срећу, али има поузданих начина да се срећа достигне и одржи, што важи и за питање уживања у храни. У једној реченици, ни од чега се не треба уздржавати, али је неопходно наћи меру. И најважнија порука да то не би остало недоречено, слаткиши нису забрањени!
Међутим, људима ове поуздане информације које имају где да се сазнају ипак често промичу. Многи више гледају забавне, него едукативне емисије Такође са много више воље читају забавне, него едукативне књиге. Стиче се утисак да су навикнути да траже готова и једноставна решења и да заиста не желе да се напрежу ни око чега. Међутим, то не успева, јер таквих решења нема када је реч о многим питањима среће, тако и везано за уживање у храни.
Сва та ушушканост се темељи на познатом геслу ’’мисли увек само позитивно и осећај се добро и биће све добро’’. То је теза која се провлачи већ деценијама и као што је Мансон добро приметио, таква нереална филозофија је упропастила читаве генерације. Уместо тежње за остварењем разних недостижних снова, који не треба да буду услов среће, треба дефинисати шта је стварно важно и водити садржајан живот. Тако је стицање знања о храни, као и о биолошкој и психолошкој подлози глади једини прави начин да питање неке изгладњујуће дијете која из биолошких разлога нема шансе да успе, уопште и не дође на дневни ред. Дијета је такође и на психолошком плану врло проблематичан концепт, јер су људи рођени хедонисти. Хедонизам је основни психолошки мотив у понашању људи, који нас наводи да увек тежимо постизању задовољства, а не одрицању. Само нам је потребно добро знање, које омогућава да се спрече манипулације и сачува здравље уз стално, свакодневно уживање у храни, штп је императив наше хедонистичке природе.
Шта нам можете рећи о чоколади?
Да би остали здрави, а то је први услов за срећу, људи треба да нађу дугорочно решење за себе на који начин да се хране и да себи не ускраћују ниједну врсту хране. Све је дозвољено, чак и слаткиши, и није то само коцкица чоколаде. На пример, најдуговечнија жена на свету је Францускиња која је доживела 122 године. Она је нашла праву меру у хедонизму. Осим чувеног француског вина Порто, недељно је узимала по килограм чоколаде. То је у просеку око 150 грама чоколаде дневно. Не знамо остале детаље, али се та количина не препоручује ван неког доброг система који је она очигледно нашла. Међутим, 20 до 30 грама чоколаде се може јести сваки дан. И не само да може, већ је и пожељно, управо да бисмо задовољили хедонистичку глад, што је сасвим природна потреба, само све треба добро уклопити у дневни план оброка.
Сваког дана ту има места и за чоколаду. Лекари су сада и код нас почели да саветују онима који имају повишен холестерол, притисак или дијабетес, тамну чоколаду са 70-80% какаоа, јер је хедонистичку глад за слатким укусом најтеже игнорисати, а такође из разлога што је таква чоколада у ствари супер-храна. Истраживања су показала да чоколада има око 300 корисних фитонутријената, што значи витамина, минерала, антиоксиданата и посебно неких ретких биофлавоноида, који повољно утичу на здравље. То су све својства какаоа. Зато је тамна чоколада најздравија, а могућност бирања укуса је изврсна. На пример, тамна чоколада са вишњом, малином, брусницом, чилијем, итд. У тој чоколади има око 15, 20 грама шећера на 100 грама.
Велика предмнст за искушенике пред чоколадом је и то што разне врло укусне тамне чоколаде брзо и засити, тако да је тешко појести 100 грама одједном. Ситост се постиже већ са 20-30 грама тамне чоколаде, коју је најбоље комбиновати уз неко воће. Најбољи избор је воће са доста витамина Ц, уз додатак десетак бадема или нечега сличног. То је једна укусна ужина која поред ситости доноси и много задовољства, а прија и здрављу. Осим много витамина, то је одличан начин да се унесе и гвожђа, један од најважнијих минерала и услова за нашу срећу. Буквално, јер ако нема довољно гвожђа, осећамо се уморно. Ако знамо да без витамина Ц гвожђе не може да се веже у организму, за своју јутарњу ужину ћемо уз чоколаду и бадеме као извор здравих масти узети поморанџу, киви, јагоде, а на пример кајсије или неко друго воће сачувати за другу ужину. Кајсије су иначе јако здраве. Међу најдуговечнијим становницима планете је племе Химза, чији становници једу много кајсија и многи превале стоту!
Извор:Правда
