– Та тортура траје од Милошевића па, са мањим прекидом, пуним разочарења, све до данас, ратна страдања и економски колапс учинили су да бег из ове земље постане начин преживљавања за многе. Такође, престанак просте биолошке репродукције, због немогућности да породица живи у нормалним условима и од свог рада, као и општа нељудска атмосфера која влада у друштву, нарочито у ово време Вучићевог терора, учинили су да полако нестајемо. Ускоро ћемо бити избрисани са списка народа. Бунт је дошао као природна реакција, нарочито код старијих људи који памте боље услове живота. Млађи, по мени, не верују у могућност преокрета јер, једноставно, немају то искуство у своме животу. Ово страшно стање исувише траје, нешто као Енвер Хоџина Албанија после Другог светског рата, која је постала симбол изолованости од цивилизованог света – указује Марковић. Он каже да је побуна за њега “патриотска дужност”.
– За мене је ова побуна, којој сам се прикључио првог дана, патриотска дужност, борба за свој народ. Борба против лажљиве клике, која је на прљав начин узурпирала власт и спојила се са организованим криминалом, дужност је сваког ко има свест о заједништву. Они који безобзирно пљачкају и понижавају свој народ, или они други, који су у стању да ураде било шта за милостињу коју им под ноге баца њихов обесни господар потпуно су огољени и њихова злодела не виде само слепи. Такође, не виде их они који немају храбрости да истини погледају у очи, да скину повез који им је тоталитарна пропаганда везала око главе. Или они којима је корумпираност исисала и последњи атом самопоштовања. – истиче Марковић и додаје да су актуелни протести наша последња шанса.
– Ови протести су, на неки начин, последња шанса Србије. Ако буду насилно угушени, или се сами угасе, пред нама ће остати пустињски пејзаж без и најмањег знака живота. Што се каже: пре него што залупи вратима, последњи ће угасити светло. Али ја некако верујем да још увек има наде. Док корачам са поштеним људима, које нико није присилио, уценио да изађу на улицу, који су ту, ако ни због чега другог, оно да би се дружили са сродним душама, ја се осећам добро. Можда је наша шетња узалудна, можда ће мрачна сила, као толико пута у историји, поново победити, али ми се макар боримо, чинимо нешто за себе и своју децу. Као када сам се 1996. данима смрзавао испред палате Албанија, чинио сам то не да бих победио Милошевића него да бих учествовао у побуни против зла. Јер, сама борба је неки пут важнија од њеног резултата - закључује Горан Марковић.
Опозиција склопила “Грмечки споразум”: Сергеј, Ђилас и Бошко крећу на Гроцку и Брус. Више о томе сазнајте ОВДЕ.
Извор: Данас
