„Нећу политику у моју бутику“, говорио је легендарни Борис Дворник у улози мештра у једној од најбољих југословенских серија „Вело мисто“, страхујући да би му у времену између два светска рата јавно декларисање за неку од политичких опција могло покварити посао.

Мало тога се, чини се, променило од тада, а неки људи у Србији ових дана на свом послу осећају последице јавног изношења политичких ставова.

Можда су разлози за њихове пословне проблеме неке друге природе, а не политичке. Можда би неко рекао да у политици траже разлоге за своје неуспехе. Ипак, њихова перцепција је да би и даље имали свој посао да нису јавно износили своје политичке ставове или да су имали одговарајућу партијску књижицу. А њихове биографије говоре да су у другачијим околностима постизали боље резултате.

Весна Лакићевић из Лазаревца је у грађанским протестима који се одржавају широм Србије под слоганом „Један од пет милиона“ видела прилику да учешћем у њиховој организацији промени ствари на боље. Неки други људи из фирме у којој ради, судећи по њеној причи, у томе су видели разлог да јој живот промене на горе.

„Нисам члан ниједне странке, али сам активно против ове власти. И пре четири-пет година сам гласно указивала на то шта не ваља и тад су већ почели да ме упозоравају да ми је боље да ћутим, али нисам пристајала на то. Како су кренули ови протести, ја сам одлазила у Београд, а онда су колеге, који су у Српској напредној странци, почели да ме упозоравају да то не треба да радим, да се смирим, да не идем на протесте. Као нека врста добронамерних савета“, прича Лакићевић која, како каже, већ три деценије ради у Рударском басену Колубара, који послује у саставу Електропривреде Србије, једног од највећих државних предузећа.

„И кад су почеле организације протеста у Лазаревцу у које сам се укључила, прво што су урадили било је да ме избаце из сменског рада, а онда су ме после пар дана звали из кадровске службе да дођем да потпишем решење за премештање у други део предузећа, али и у другу струку за коју немам квалификације. Пребацили су ме у електро струку, а ја сам рударска. То је мимо закона“, прича Весна Лакићевић.

Мобинг или рутинска реорганизација?

Додаје да је прошле године завршила обуку, односно специјализацију за одговорније и теже радно место. „Добила сам привремено решење за то, али директор није хтео да ми да стално решење, па није дозволио да пређем у други део предузећа да радим исти посао, да би у октобру рекао да док је он директор Колубаре, ја нећу напредовати“.

После премештаја на друго радно место, добила је, како наводи, и упозорење, да би, ако се не смири, могла да буде премештена у Костолац, који је од Лазаревца где живи, удаљен неких стотинак километара. Послала је генералном директору ЕПС-а обавештење да је изложена мобингу, али одговор није добила, па ће, каже, морати да иде на тужбу.

Још један радник Колубаре тврди да је премештен на друго радно место из истих разлога, али је из ЕПС-а стигло саопштење да се радници распоређују у складу са потребама организације производње и пословања, те да се премештања запослених са једног на друго радно место раде континуирано. Наводе и да активности запослених у слободно време и ван посла нису предмет интересовања представника компаније.

Весна Лакићевић, међутим, промену радног места доживљава као казну. То се, каже види и по плати, која јој је на новој позицији знатно мања од претходне. „Ја као рударски техничар у електро служби немам шта да тражим. А на моје место су довели жену која је електротехничар по струци“.

На питање да ли су се сличне ствари дешавале и за време претходних власти, Лакићевић одговара да је „смена по политичким и другим линијама увек било“.

„Нису ови то измислили. Па ја сам и 2000. године склоњена да би жена синдикалца, који је учествовао у петооктобарским променама, дошла на моје место. Али оваквог застрашивања није било“, додаје.

Подсећања ради, штрајк рудара у Колубари октобра 2000. године био је један од преломних момената у рушењу власти Слободана Милошевића, који је тада послао и ондашњег првог човека војске генерала Небојшу Павковића да их „убеди“ да се врате на посао, али без успеха.

Необична коинциденција

На посао би да се врати и Александар Грбић, угоститељ из Бруса, места које је ових дана постало препознатљиво у региону највише по председнику општине Милутину Јеличићу Јутки, који се терети за сексуално злостављање жена, углавном оних које су му се обраћале за посао. Месту у којем становници  мистериозно остају без кабловског сигнала, када неко те оптужбе изнесе на телевизији. Градића у којем, кажу, није паметно замерати се властима.

А Грбић је то урадио, умешавши се у организацију протеста „Један од пет милиона“ у Брусу и верује да га је баш то коштало посла.

„За 11 месеци су ми три пута затварали кафану. Прва два пута после протеста малинара, а последњи пут кад су почели протести грађана. Инспектор ми каже да кад дођу по налогу, морају нешто да нађу. А нешто увек могу да нађу. Па кад они сами кажу да нема кафане која 100 одсто ради по попису“, објашњава.

Он је један од ретких који су се из иностранства вратили у Србију. У Француској је провео 11 година. Пре тога је држао локал у Брусу, а био је и члан Демократске странке, па после Г17 плус. Политику је, каже, напустио, 2004. кад је из централе стигао налог да и на локалу праве коалицију по узору на републички ниво, што је значило са Јутком.

„Супруга је хтела да одемо. Продао сам локал и почели смо испочетка. Почео сам као возач виљушкара, завршио као менаџер тима у компанији која се бави производњом ауто делова. Фирма је улагала у моје усавршавање, помогла ми да завршим обуке за менаџера. Ипак, после развода, није ми се више остајало тамо. Вукло ме да се вратим. Овде имам родбину, пријатеље из детињства, имање“, прича Грбић.

На имању је најпре почео да гаји малине, а потом је одлучио да се врати угоститељству, послу којим се бавио пре одласка у иностранство. Отворио је ресторан, запослио четворо људи, почео лепо да ради, али…

„Кад су у Пријепољу прошле године кренули протести због лоше откупне цене малине, ја сам почео да разговарам са произвођачима у Брусу да се организујемо у неко удружење, да се мало побунимо, јер је цена која се тада нудила била лоша. Убрзо након тога, појавила се прва инспекција у мом ресторану, наводно по некој пријави да не издајемо фискалне рачуне“, сећа се Грбић те, како каже, необичне коинциденције.

У Брусу се мањак инспектора не осећа

„Извршили су контролу и нашли да постоји неко неслагање у каси, нека разлика од осам пива. Од 2.700 продатих пива, за осам се није поклапала рачуница, што је на нивоу статистичке грешке, мање од пола процента. Тражио сам да ми дају неки рок да утврдим о чему се ради, да исправим грешку, али нису пристали“, објашњава.

„Није проблем да платим казну, али нека ме пусте да радим. Ем ми тиме поништавају уставом загарантовано право на рад, ем је и држава на губитку, кад не радим, нема ни она приход од мене, од пореза. Имам пријатеље у Француској који држе ресторане. Тамо државни органи не затварају фирму после прве грешке, него дају рок да се грешка отклони, објасне како то да се уради. Држави тамо није у интересу да фирма пропадне и да запослени падну њој на терет. Овде као да је обрнуто“, каже Грбић.

Убрзо су га посетили још једном, док су протести због цене малине још били актуелни и опет, каже, нашли неко „ситно неслагање“. И опет је уследило затварање кафане.  Онда једно време финансијска инспекција није долазила, али јесу друге – туристичка, инспекција рада…

„А стално читамо како нема довољно инспектора. Па кад стигну да обиђу остале, ако их је тако мало, а само су мене толико пута контролисали“, пита се Грбић.

Трећи пут финансијска је, каже, дошла кад су почели протести грађана у Брусу, где се ангажовао јер, каже, није задовољан како ствари функционишу у Србији и Брусу, а „пре свега, односом према селу“.

„Овог пута су нашли да је роба откуцана у компјутеру, али није штампан фискални рачун. Али гост још није ни платио, како да му издају фискални рачун. У време контроле, ја чак нисам био ни у земљи. Нашли су неслагање у каси од 120 динара (један евро) и у роби од око 15.000 динара (око 125 евра). Ових 15.000 је био тај неплаћени рачун за неку прославу. Затворили су ми кафану на три месеца и пошто нисам могао да плаћам закуп и раднике, а да не радим, морао сам да прекинем с тим послом“.

„Можда они стварно само тако раде свој посао, али некако је превише да би било случајно. Испадне да баш сваки пут кад ја протестујем због нечега, случајно се појави инспекција. Како се никад не појаве на време у оним силним фабрикама чији власници годинама нису плаћали струју, гас, плате радницима?“, огорчен је Грбић.

И шта сад?

„Ништа. Држава је остала без 2.500 евра прихода месечно, које сам плаћао на име пореза и других дажбина, нас петоро је остало без посла. Мени остаје да радим у малињаку и да се надам да ће ове године бити боља откупна цена. Или да се враћам у Француску. Овог пута због голе егзистенције“, каже.

Прочитајте ОВДЕ све о новој рунди протеста у Србији.

Извор: Al Jazeera Balkans