Сада видимо сасвим другачији сценарио и Москва и Пекинг су стали на страну легитимне владе пре избијања сукоба.
Међутим, подсетимо на неколико важних догађаја ове недеље.
“Русија мора да напусти Венецуелу”, изјавио је Доналд Трамп, а потпредседник Мајк Пенс је рекао “како је слање руских трупа у Венецуелу непожељна провокација и Вашингтон позива Москву да обустави сву подршку Мадуровом режиму и призна законског председника Хуана Гваида”.
Ово подсећа на америчке позиве 2015. и 2016. да се повуку руске јединице из Сирије. Међутим, влада има врло јако уверење да Русија неће напустити Венецуелу, као што то неће учинити ни Кина.
Русија је већ изјавила да је њена војска у Венецуели апсолутно легална и према споразумима о војно-техничкој сарадњи две владе. Стога Русија не намерава да подржи нити допусти да се остваре амерички планови за свргавање Мадурове владе, иако Сједињене Државе као одговор “разматрају све опције, укључујући употребе силе”.
Кина је званично подржала Русију у распоређивању војске у Венецуели, наводећи да би суверене земље Јужне Америке требале саме да одреде кога и зашто позивају и да сарађују с онима за кога сматрају да им је од користи.
Осим тога, Кина је изричито изјавила да латинско-амерички послови нису послови једне земље и да Латинска Америка није америчко двориште. Сасвим је разумљиво да не постоји могућност осуђивања Русије преко Савета безбедности Уједињених нација или изолација Русије у међународним телима под притиском Сједињених Држава. Кина намерава да се бори за свој положај у Јужној Америци и противи се покушајима САД да легитимишу своје фантазије о “Монроовој доктрини 2.0”.
Нове одредбе и закони Венецуеле
Хуан Гваидо је званично лишен дужности председника венецуеланског парламента, што ствара могућност његовом хапшењу, ако присилно буде хтео да уђе у зграду Народне скупштине и да и даље обавља ту дужност. Одлуком државних тела му је забрањено да 15 година обавља државне функције. Тиме му је онемогућен приступ државној служби и право на подношење захтева за било коју јавну дужност, укључујући и учествовање на изборима.
Усвојен је и нови закон против говора мржње којим се угрожавају национални интереси. Овај закон омогућава све оне који позивају на инострану интервенцију против властите домовине. Сједињене Државе, Европска унија и неки чланови Организације америчких држава су већ осудили ову одлуку, али како пракса показује, Каракас с подршком Кине и Руске Федерације игнорише захеве који долазе из Вашингтона и Брисела.
Присутност руске војске у Венецуели је правдана наставком војно-техничке сарадње у оквиру већ склопљених споразума. Венецуела још нема планове за куповину новог оружја из Руске Федерације, али је и оно које има довољно, а тренутно нема ни новца.
Влада у Каракасу у контраофанзиви
Хуан Гваидо је најавио да не признаје изречену забрану и 6. априла је најавио “Марш слободе” против Мадура. У влади у Каракау то називају “пучистичким игроказом”, тврдећи да се ништа неће догодити, баш као што су пропале и две претходне “велике мобилизације” на које је позвао Гваидо.
Уопштено, тренутни систем мера које је одредио Каракас изгледа као покушај контраофанзиве и да се државе структуре очисте од присталица неуспелог државног удара. Уз покушаје подмићивања војске, саботаже на електроенергетској инфраструктури, крађу новца и пребацивање средстава на рачуна опозиције на крају се на “великим маршевима” које је организовао Гваидо два опута окупило 20 до 30 хиљада људи у богатим четвртима Каракаса. У том контексту, влада у Каракасу и Мадуро заиста немају никакве потребе да користе методе Ердогана, који је у чисткама, које још трају, затворио на десетине хиљада људи за које сматра да су на овај или онај начин учествовали или подржавали пропали војни удар у јулу 2016. Веза између ова два случаја је што су и Ердоган и мадуро имали непосредну и директну подршку Русије, Кине и Ирана. Не заборавимо да се турски председник у критичним сатима војног удара наводно накратко сакрио у иранском ваздушном простору, а било је наслова и да је слетео у Техеран.
Русија и Кина су поставили “црвене линије”: “Монроова доктрина 2.0” је мртва
Русија и Кина су ове недеље појасниле да се оне морају узети у обзир и да су те две земље кључне за решавање кризе у Венецуели. Црвена линија Русије, која се сада налази у “америчком дворишту”, као дух ракетне кризе из октобра 1962., плаши свет. Аналитичари и дипломати су и даље опрезни. Сједињене Државе су изгубиле Венецуелу, док је Русија поставила “црвену линију” у Јужној Америци и на Карибима и тамо брани савезнике Вашингтона, баш као што је уништила америчке планове у Сирији.
Уз фокусирање на Венецуелу, Сједињене Државе су прекинуле деценије глобалног консензуса и постале прва земља која је признала суверенитет Израела над сиријским Голаном окупираним још од 1967. године. Председник Доналд Трамп потписао је уредбу којом се званично признаје израелски суверенитет над Голанском висоравни, а ту меру је правдао нечим што је назвао “иранским агресивним акцијама и активностима терористичких група против Израела”.
“То је нешто што се морало учинити пре неколико деценија”, рекао је Трамп када је потписао председничку декларацију, заједно с израелским премијером Бенџамином Нетањахуом у Белој кући. Међутим, УН је упозорио да америчка одлука никако не мења међународни статус овог подручја које је од Сирије отето 1967.
Враћајући се на латиноамеричку и карипску кризу, подсетимо шта је кинеска влада одговорила Трамповом саветнику за националну безбедност Џону Болтону.
“Латинска Америка није у власништву ниједне земље нити је двориште било које државе”, рекао је гласноговорник кинеског министра спољних послова Генг Шуанг.
Болтон је изјавио да “Сједињене Државе неће толерисати мешање непријатељских страних сила у заједничке циљеве Западне хемисфере”, што је изјавио када су два руска војна авиона слетела у Венецуелу. Вашингтон инсистира на томе да су Латинска Америка и Кариби америчко двориште и регија је Америци потребна јер губи корак у трци против Кине и Русије.
САД потпуно занемарује чињеницу да су неке земље суверене и независне и да могу и желе самостално да одлучују с којим ће земљама сарађивати.
Влада Сједињених Држава одржава финансијску блокаду Венецуеле још од 2017. године и забрањује трансакције с владом у Каракасу и државном нафтном компанијом ПДВСА којој је замрзнуто седам милијарди долара и блокирана су сва плаћања америчких компанија за венецуеланску нафту.
У новембру 2018. је Бела кућа забранила својим компанијама обављање трансакција с венецуеланским златом. Несумњиво је да криза у Венецуели одговара економским и геополитичким интересима Сједињених Држава, које користе пајаца од “председника” Хуана Гваида за спровођење својих жеља и прибегавају секундарним санкцијама против земаља које нису у сукобу с уставном владом Каракаса.
Сједињене Државе су покушале да поделе свет на састанку у Риму где су се сусрели амерички изасланик Елиот Абрамс и заменик руског министра спољних послова Сергеј Рјабков. Абрамс је тражио “решење за Венецуелу” и хтео је да постану протагонисти у борби за светску хегемонију.
Али договора није било. Након што је нагласио “недопустивост” војне интервенције у Венецуели, Рјабков је изјавио како је “разговор био тежак, али једноставан” и додао да “Русија сада боље разуме америчке ставове о тој теми”.
Русија је већ изјавила да неће прихватити војну интервенцију у Венецуели и исте недеље су у Венецуелу стигла два руска авиона с војним особљем и техничком опремом. Сједињене Државе су схватиле да ће морати да седну с Путином и да преговарају, а дијалог о Венецуели биће средиште тих преговора. Питање је жели ли руски вођа разговарати на начин како преговарају Американци?
Аналитичари указују на недавна глобална збивања у вези с Венецуелом која јасно показују да је земља данас протагонист повратка Хладног рата, само овај пут не постоје два блока, већ три – Сједињене Државе, Русија и Кина, уз растуће напетости због агресивне политике владе Доналда Трампа.
На састанку Организације земаља произвођача нафте у Бакуу у Азербејџану, министар нафте је изјавио како је Венецуела престала да продаје нафту Индији и фокусирала се искључиво на продају нафте Кини и Русији. Истина је да је Индија претрпела напад из Пакистана, ког је готово сигурно оркестрирала ЦИА, како би Индију “уверила” да не тргује с Венецуелом.
Међутим, кинеска влада је одбила да изда улазну визу Рикарду Хаусману, заступнику Венецуеле, ког је Гваидо именовао у Интерамеричку развојну банку и требало је да присуствује конференцији у Кини. Због Гваидовог незнања, састанак је отказан.
Треба имати на уму да су главни партнери Интерамеричке развојне банке, коју предводи колумбијски неолиберал Морено Окампо, Сједињене Државе с 30%, Аргентина и Бразил с по 11%, Европска унија с 10%, све изразиле безусловну подршку Гваиду и Хаусману.
У овом свету геополитичког шаха не може се заборавити да у Сједињеним Државама постоји велика унутрашња контроверза око наводне руске интервенције на изборима 2016. године, јер тужилац Милер није пронашао никакве доказе о наводној завери.
Венецуела је у међувремену потписала уговор с Русијом за готово 300 милијарди долара за испоруке нафте која се плаћа унапред, а други уговор од 40 милијарди долара с Кином. Очито је да Вашингтон није заинтересован за венецуелански народ. Покушали су да отму више од 300 милијарди барела највећег природног нафтног “резервоара” на свету.
Међутим, недавна историја показује да Сједињене Државе не могу победити саме. Тачно је да су то успеле да учине са савезницима и кад се плен делио. Али је крајњи резултат био катастрофалан, на пример у Ираку и Либији.
Сједињене Државе су изгубиле дипломатски пут, ког су у овом случају од почетка одбиле, а након свега у геополитичкој логици остаје само рат. Међутим, више немају простора за маневрисање у Уједињеним нацијама, где Русија и Кина имају право вета. Али чак и земље које подржавају САД, попут Колумбије, која је покушала да учествује у инвазији Венецуеле, данас показују највећу забринутост.
Венецуеланска војна сила је супериорна колумбијској, а сада је ојачана руском подршком. Богота се боји да сукоб пређе са северне границе на колумбијски штит и да коначно експлодира у некој од њених база или самим Сједињеним Државама.
Вашингтон је свестан да Венецуела, уз руску и кинеску потпору, није Панама или Гренада, Ирак или Либија. Стога ће следећи дани бити пресудни, не толико у смислу директне америчке интервенције, колико због начина којим влада у Каракасу правно мисли да очисти овај хаос који узрокују сада дословно уличарска превратничка опозиција на челу са самопроглашеним “председником” Гваидом.
Хилари због свог порнића са Билом послала бомбе на РТС! Шешељ открива шта је највише наљутило агресорку! Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: logicno.com/ Н. Бабић
