Пише: Немања Поповић
Прва невесињска пушка, пукла је 27. јуна 1875. године. Њен пуцањ одјекнуо је по цијелом свијету, а најприје дошао до књаза Николе Петровића на Цетиње.
Прва вијест о херцеговачком устанку није превише изненадила књаза нити његову околину. На покрете и сукобе већ се одавно било навикло, па се је можда мислило да ће и ови бити, као и многи досадањи, без последица и локализовани. Међутим, устанак се брзо ширио и на Босну, те испоставићесе и отворио велико источно питање и кризу. Отвориће пут за велики српско-турски, руско-турски рат, као и румунску и бугарску борбу против Турске империје.
Држање Србије и Црне Горе према устанку на почетку, било је енигматично за велике силе, због уздржаних дипломатских изјава оба двора. Свакако да су обје српске кнежевине морале у првом маху бити обазриве са изјавама пред великим силама и видјети хоће ли устанак узети још више маха.
Турци су организовали једну комисију, која је у Невесињу преговарала са представницима устаника о умирењу устанка. Први корак књаза Николе у непосредном мијешању са устаничким стварима било је слање Пека Павловића у Херцеговину, да буде у дослуху с невесињским главарима и да пази како их Турци не би преварили при преговорима о миру. Међутим, дата комисија свакако није показала спремност да изађе у сусрет устаничким жељама, нити је конкретна обећања испунила. Турска војска брзо је на устанике почела ударати.
Како је вријеме одмицало, и криза ушла дубље у 1876, двије аутономне српске кнежевине нису могле више стојати по страни, морале су се прикључити својој браћи, а материјална помоћ је већ увелико слата, и бројни добровољци из Србије, а поготово Црне Горе упућивали су се пут Херцеговине. У народу се осјећао вапај за слободом и општом народном реакцијом.
Јасно је да је уочи великих и важних догађаја за општу народну ствар, као што је био херцеговачки устанак 1875. пожељно да обје српске кнежевине буду јединствене. Ипак, и Србија и Црна Гора морале су бити пажљиве. Посебно је код кнеза Милана Обреновића било колебања, али расположење народа у Кнежевини Србији било је усмјерено ка рату са Турцима. Сви су очекивали да је то моменат када ће читав српски народ под Турском царевином, коначно огријати сунце славно извојеване слободе. Тако су у Венецији 15. јуна 1876. представници двију земаља потписали споразум о заједничком ступању у рат против Турске. Ратни циљ уговора био је ослобођење свег српског народа под Отоманским царством.
У вече 18. јуна књаз Никола је примио депешу од Великог везира, којом овај врло ласкавијем ријечима одаје признање досадашњем држању Црне Горе у ствари херцеговачког устанка, и изражава очекивање да ће књаз и у будуће, ако би Порта била принуђена заратити са Србијом, остати вјеран тој политици, најбоље схваћеној у интересу саме Црне Горе, јер као је даље речено, султан неће оставити такво држање ненаграђено.
На овај начин, Турска је покушала да удаљи Црну Гору од Србије, јер су Турци већ купили војску на србијанској граници, а и србијанска војска је била наредна и приправна. Црна Гора се није дала поколебати и скретати са пута који је сама табала, већ буквално десет дана након ове дешеше, објави рат Турској.
Књаз Никола примивши уговор у своје руке, радосно узбуђен прекрсти се и исти час потписа објаву рата Турској и одмах је телеграфом посла Великом везиру, а у исто вријеме саопшти је и великим силама.
Ратни проглас Црногорцима књаз је испред двора изнио на Видовдан, дан кобне судбине српске на Косову пољу. Евоцирајући успомене на ту велику битку и аманет косовских јунака, испред усхићене цетињске масе рекао је:„ Црногорци! Скоро су пет вјекова како сила турска гази већи дио народа нашега и пустоши најљепше земље старе и велике државе српске (…) Ево година дана да је народ наш и опет устао са узвиком, слобода или смрт! Из наше сусједне Херцеговине пламен устанка обузео браћу нашу у Босни и народ бугарски, брата нашега истога и по крви славјанској и по крсту православноме. Крв наша витешка већ се пролијевала и пролијева се на бојиштима херцеговачким, јер ви не могасте гледати браћу своју рођену, а да им не помогнете… (…) Ми не стојимо више сами. И наша сестра Србија развила је исту заставу коју и ми. Нашу заједничку борбу, Црногорци, пратиће симпатије свега изображеног свијета који у средини својој осуђује варварство и жели нам побједу… (…) Ја вас нећу ни позивати као кнез Лазар:„ Ко не дође на бој на Косово! „… То ми није потреба, јер знам сви ћете за мном! Прије била је неслога, а сада је слога! Мурат доби царство наше, Мурату га отети ваља!“
Књаз Никола изнио је и прокламацију херцеговачком народу, са ријечима:„Херцеговци! Вођен Божјим провиђењем, позивом својим и своје мале, али слободне и храбре државице, братском љубављу према вама и жељом да се народ српски ослободи и уједини, коју сам љубав и жељу од својих предака наслиједио и непрекидно најживље његовао, ја сам ушао у Херцеговину да пресијечем ланце који ве вјековима стезаху. У Херцеговини је од вазда живио цвијет народа српскога, који ни за пет вјекова најужасније варварство уништити није могло. (..) Ми ћемо бити побједиоци. Ја сам с вама, с вама је сваки Црногорац. (…) Херцеговци мухамеданске вјере! Све што овдје рекох браћи Христове вјере, важи потпуно и за вас… Вријеме када су ваши преци примили вјеру Мухамедову и уживали особиту власт и господство, прошло је давно. Мало по мало одузео ви је све то Османлија, и тешки самовољни притисак османлијски почели сте и ви јако осјећати. (…) Мухамеданци! Иако сте друге вјере, ви сте браћа наша, јер у жилама вашим тече српска крв. Зато ја долазим да ве ослободим исто као и браћу вашу хришћане. У ослобођеној Херцеговини ви ћете живјети слободно. Закон ће у њој за свакога један и једнак бити, а за све праведан. (…) … ослободите милу отаџбину своју, Херцеговину, богату ризницу славних успомена велике прошлости наше и дичну перјаницу народа српскога, ступајте под заставу моју! Херцеговина мора слободна бити“.
Како Трамп пушта Порошенка низ воду, прочитајте ОВДЕ.
Извор: ИН4С
