Пише: Горан Даниловић, посланик УЦГ
Сарадња земаља Централне и Источне Европе са Кином, у оквиру Механизма „16+1“ обиљежена је конкретном понудом нашег предсједника Владе Душка Марковића. Дакле, за ту сарадњу ми смо спремни да понудимо Луку Бар?
Било би заиста охрабрујуће да нађемо стратешког партнера, мада збуњује став предсједника дрзаве Ђукановића који се колико јуче жалио на економски утицај Кине и Русије у региону? Наравно, била је то изјава за дневну славу и властито профилисање предсједниковог европског персоналитија. Рекло би се да је ова Марковићева изјава одговор Ђукановићу који се у својим спољнополитичким активностима понаша као предсједник Владе, а не као прилично церемонијални предсједник државе.
Ипак, несто сумњам да је бас тако, те да ово није порука типа; Влада води домаћу и спољну политику или, Влада води економску политику, а ти Ђукановићу обуздај хормоне. Било би добро да јесте, али некако сам убијеђен да није.
Тешко је међутим, без обзира на наводно разилажење са Ђукановићем и то стратешког типа, изузев као бомбастичну, прихватити овакву понуду премијера Марковића по којој лука Бар треба да буде нова капија азијске и европске сарадње. Бомбастично али празно. Лука Бар то скорије неће бити и њена једина нада је директно преговарање са Србијом.
Лука Пиреј, откако су је узели Кинези, доскочила је много озбиљнијој конкуренцији на Јадрану и у Средоземљу. Многи су схватили да тај растући гигант меље конкуренцију те да се пропустене шансе неће вратити. Италијани су приступањем миленијумском пројекту „Један појас један пут“ наљутили Европљане али, ипак, хватају прикључак прије других – воде рачуна о себи.
Конкурентност Пирејске луке су добро осјетили. Само Србији, и то можда, дугорочно, Лука Бар може бити занимљива. Остали би од ње могли направити што и Турци од Жељезаре или домаћи инвеститори од Комбината Алуминијума.
Ова власт је својевољно и једнострано, не водећи рачуна о стратешком еконономском планирању нарушила коректност политичких веза са Србијом обесмишљавајући и домаћи пројекат аутопута Бар – Београд. Домаћа терминолошка, па и суштинска, „иначица“ тог ауто пута је Бар – Бољаре? А Бару треба Бољаре скоро колико и Бољару Бар. Прије него од Пожеге настави са ауто-путем до Бољара Србија ће добро размислити. Очигледно је много важније од Прељине код Чачка кренути у изградњу ауто-пута преко Краљева, Крушевца и Трстеника до коридора 11 и петље на Појатама. Нашем ауто-путу пријети опасност да остане слијепо цријево чија „операција“ ће коштати најскупље икада.
Дакле, преговарати са Србијом око „уласка“ у Луку Бар спасоносно је и за пругу и за ауто -пут Београд – Бар, а о Луци да не говоримо.
Могло би се лако догодити да Србија модерном саобраћајницом буде повезана са Јадраном много прије преко Приштине и Призрена кроз Албанију него спајањем ауто пута код Бољара. Ако изостане мудрост и економсла прагматика умјесто најскупљег ауто – пута, неко је давно рекао, могли бисмо се хвалити најлуђим и најскупљим метроом на релацији Подгорица – Матешево!
Дакле, бомбастичне најаве и нуђења нам неће помоћи него, док смо на вријеме, пут под ноге па у Београд јер вам се, и нам се, једино исплати.
Како је Тирана преузела контролу над Тузима и Улцизем, погледајте ОВДЕ.
Извор: ИН4С
