Пише: Мирослав Лазански
Ђаковица је тих пролећних дана 1999. године била полупразна. Бомбе НАТО-а и наређење ОВК да сви Албанци морају да напусте Космет опустошили су тај мали симпатични градић између Пећи и Призрена. На самом улазу у Ђаковицу зграда СУП-а, некадашње грандиозно здање, напросто је разваљена пројектилима НАТО-а.
Стара касарна граничног батаљона Војске Југославије, комплекс зграда, магацина и хангара, одмах поред католичке цркве, такође је претрпела тешка оштећења. Ипак, антенски стуб, један од симбола града, већ данима одолева ракетама алијансе. Више од 40 ракета испалио је НАТО на тај антенски стуб, а да га није ни оштетио.
Између старе срушене и нове потпуно недирнуте касарне на другом делу града, прашњаве су улице и сокаци, мукла тишина и разбијени излози. Зашто НАТО уопште није гађао нову касарну? Да ли је већ тада рачунао да ће му требати за смештај његових трупа?
Директор локалног радија, српског Радија Ђаковица, који је једини радио на целом Космету, господин Перковић само је замишљено гладио своју браду. Његов радио остао је без три важна репетитора, али се сналазе и реемитују програм Радио Београда.
Ђаковица је тих ратних дана била без воде и највећим делом дана и без струје. НАТО је погодио локални водовод, па су цистерне војске Југославије снабдевале грађане водом. Људи су стоички подносили тешкоће, чак је и хумор био присутан у разговорима.
Десетак километара од Ђаковице подневно сунце полегло је по лошем асфалту локалног пута. Албанска села у тишини, без становника. Све што је могло отишло је у Албанију или Македонију. На позив Хашима Тачија и под бомбама НАТО-а. Иза једне велике беле албанске куће, с огромним терасама, паркиран је џип „тојота”. Артиљеријски потпуковник Драган Јелић проницљиво ме и знатижељно посматра чупкајући своје бркове. Командант му је већ наредио да их мало скрати, али, побогу, рат је, нема се времена. Шумадинац са правом српском војничком терминологијом изражавања. Чудно, мислио сам да су бркови у југословенској армији резервисани само за пуковнике.
Војници потпуковника Јелића пронашли су на оближњој ливади напуштену белу кобилу пасмине халфингер и поклонили му је за случај да „тојота” није на располагању. Надимак Курсула наметнуо се сам од себе, јер потпуковник Јелић је прави прототип српског артиљеријског официра. Он командује јединицом вучених топова-хаубица „нора” од 152 мм и америчким хаубицама од 155 мм. По потреби отвара ватру и артиљеријом запречава терен пред покушајима ОВК и албанске војске да уђу на просторе Космета из правца Албаније. Наиме, тих дана је албанска регуларна војска, уз садејство терориста из ОВК, покушала пешадијско-тенковски продор преко наше границе. Јелићеви артиљерци одмах су дејствовали и „норе” су уништиле три албанска тенка, а један тешко оштетиле.
– Знате, све што сам учио у Војној академији о артиљерији сада морам да у ходу мењам и проналазим нове начине употребе моје јединице. У Академији и на каснијим бојевим гађањима увек смо отварали ватру са брисаних простора, са ливада и пропланака, маскирани само грањем и маскирним мрежама. Гађали смо под претпоставком да будући противник нема тако изразиту ваздушну супериорност. Ето, видите шта имамо сада. НАТО авијација нам непрекидно виси над главама, беспилотне летелице и сателити нас нон-стоп осматрају и морамо да се бранимо честим маневрисањем и савршеним маскирањем. Нема више паљбе с отворених ливада, поређани у црту као на филмовима. Сада се групишемо на посебан начин и рачунамо да нас противник одмах после прве наше испаљене гранате може пронаћи. И зато до сада нисмо имали губитака. На НАТО авионе изнад већ смо огуглали.
Војнички ручак у штабу потпуковника Јелића: јагњетина, свеже испечен хлеб, млади лук и краставци из великих конзерви. Пиво и одлично вино из оближње винарије.
Три дана после бомбардовања старе касарне у Ђаковици потпуковник Јелић је кренуо у обилазак онога што је још остало на том простору, неколико помоћних зграда није срушено. Пола сата пре него што је стигао до касарне НАТО је опет гађао тај простор и када се Јелић појавио у кругу касарне, где се све пушило од пожара, из дима се појавио војник са жутим ватрогасним шлемом на глави. У рукама је носио четири аутоматске пушке, па је једва стао мирно пред Јелићем.
– Господине потпуковниче, обишао сам све објекте који су сада опет гађани, нема жртава, али нашао сам ове четири пушке, неко их је раније оставио, шта да радим са њима?
Потпуковник је био задивљен војниковом храброшћу и пожртвованим вршењем дужности. Када се војник представио именом, Јелић је био ганут, војник је по националности био Мађар. Предложио га је одмах за одликовање.
Пет дана касније у гарнизону Пећ авијација НАТО-а такође је срушила касарну, а из рушевина је пред потпуковника Јелића бануо сав слуђен и од експлозија контузован војник.
– Који си, бре, ти?
– Војник у притвору на 30 дана, господине потпуковниче.
– Готово је са притвором, војниче!
Спуштао се сумрак над плодну метохијску равницу. Обронци Јуничких планина још су били прошарани снегом. Потпуковник Јелић отпратио ме је до прве кривине. Горе, на караули Кошаре, погинуо је спасавајући своје војнике капетан Крунослав Иванковић, Хрват који је на српском Косову бранио југословенску границу. Није хтео да терористима из ОВК остави тело свог погинулог војника. Оставио је иза себе жену и двоје деце…
Прочитајте ОВДЕ ко каже да Србија има начин да одговори на патролирање албанских официра
Извор: Политика
