Пише: Драгослав Пакић
Када градско језгро Београда буде претворено у пешачку зону, протестне шетње грађана биће обична поподневна променада. Отвориће се нова „штрафта“ као што је некада било у Кнез Михаиловој улици.
Електрични аутобуси би бесплатно превозили уморне шетаче, електрична тестера би била у резерви у згради РТС-а, док би се електрична столица, као што је и ред, устоличила у згради председништва државе.
Сви би уређаји, из еколошких разлога, били на струју и последња реч технике само би вешала, због духа времена, морала остати на нивоу штапа и канапа.
План развоја и реконструкције градског језгра предвиђа тачно прецизирана и видно означена места за састајање грађана пореклом из разних крајева провинцијалне Србије.
Ваљевске подвалаџије ће се налазити у прецизно одређено време испред редакције једног таблоида који ништа друго и не ради него само објављује ваљевске специјалитете;
Чивијаши из Шабачке нахије неће бити далеко од Ваљеваца јер без Ваљева и шабачке чивије остају недоречене;
Крушевачки чарапани, због честе употребе чарапа у фантомске сврхе, немају, осим Сава-мале, ниједно друго боље место које би одговарало њиховим захтевима;
Бошкови Чачани би се налазили испред врата РТС-а, или Градске скупштине, зависи од програмске шеме дотичних институција, док би Вељина фракција одржавала редовне састанке у кафани „Три од пет милиона шешира“;
Црногорци би ишли код својих на Дедиње, а пошто тамо нема пешачке зоне, морали би да се шетају у својим џиповима што им не би тешко пало;
Рођени Земунци, као и они новодосељени које домороци називају летећим ванземунцима, од памтивека су једногласно били против споменика на Калемегдану кога је Мештровић обнажио са задњим намерама, а градске власти Београда скулптуру тако поставиле да је управо Земунцима окренут најсрамнији део обнажене људске фигуре. Због тога Земунци захтевају да предвиђена реконструкција споменика обавезно подразумева израду и поправку „Победника“ на начин да се јасно види како је у питању хермафродит. Тако би се у немирне снове Земунаца вратили мир и спокој, а боркиње за родну равноправност би добиле пуну сатисфакцију. Прилаз споменику будуће гондоле са полно јасно издиференцираним туристима, био би потпуно неутралан што је у складу са спољном политиком целе земље.
Све у свему, када се обави реконструкција тргова, улица, споменика, владе и опозиције и када се у земљи заведе годишња предизборна тишина у трајању од 364 дана; када, као што је наведено, свако буде знао где му је место и шта му је чинити, у шетњу би се излазило ради чистог ваздуха и осећања да се, без њих, и једних и других, лакше дише.
У једнопартијском систему сви смо били на истој страни, сви били једногласни и сви заједно били – против. Има ли шта лепше од тога?
О потпуном прекиду односа НАТО-а и Русије прочитајте ОВДЕ.
Извор: Стање ствари
