Пише: Борко Стефановић
Никад ништа није овако уздрмало човека који седам година прогони неистомишљенике, уништава животе, притиска, уцењује, блати, организује најмоћнију клептоманску организацију на Балкану звану СНС, затвара медије за другачије мишљење, чисти све институције од остатака самосталности, продаје земљу и воду за будзашто, продаје наш рад као најјефтинији у Европи, сече плате и пензије, запошљава само своје партијце, штити насилнике и организује батинаше.
Ови протести су показали и да Србија неће да се мири са неслободом, масовним напуштањем људи наше земље, сиромаштвом и незапосленошћу, насиљем и лажима са режимских медија.
Наравно, увек сви имамо много тога да кажемо као потпуно оправдану критику. Ипак, кренимо редом, уз подсећања на ствари које смо можда заборавили.
Урадите нешто јаче, радикалније (али никако јаја или упадање у зграде режима)
То, јаче и радикалније, не долази у обзир јер нећемо насиље. Неће нико од нас насиље, неће ни организатори протеста 1 од пет милиона, као ни ми, опозиционе странке. Ко хоће насиље? Само режим. Па чему онда таква, често изговорена реченица? Зато што су неки људи уморни од шетње, за њих ово предуго траје, желе конкретан резултат, а тога још нема. И не може га бити без стрпљења, јединства и жеље грађана. То је показао и величанствени скуп 13. априла. Вучић је једва чекао било какав инцидент, било какво стакло да пукне, али наравно да управо тај огроман број људи на митингу није насео, без обзира што су многи нестрпљиви и жељни слободе.
Зашто не почнете блокаде и камповање?
Те акције нису уопште искључене. Наравно, за то мора да постоји жеља и спремност људи који дођу на протест. Та жеља и спремност се не показује на мрежама. Тога засад нема. Сложићете се да би лоше деловало да се организују блокаде или камповање на којем је нас десетак. Зато са тим корацима не треба журити. Ово је маратон, а не спринт. Стрпљење је мајка сваке победе.
Желимо преговоре са властима о изборним условима, новом РЕМ, новом уређивачком концепту информативног програма РТС, договор о слободи медија. Није наше да одређујемо састав њихове делегације, па чак и ако делегирају ненадлежног човека као што је Вучић. Али оно што знамо је да су нам захтеви јасни, прецизни и оствариви и да нећемо од њих одустати, као и да ће сви разговори бити представљени јавности. Њихова кула се руши, они јесу у паници и страху и то је видљиво. Зато морамо стрпљиво и паметно.
Нећу да шетам са…(ставити по жељи)
Смисао окупљања целе опозиције, Савеза за Србију и Споразума са народом, није у томе да се сви слажемо у свему, да имамо исте погледе, идеологију и програм, већ у борби да добијемо слободне и фер изборне услове и слободне медије у Србији, након чега ћемо моћи да се равноправно такмичимо са нашим посебностима. Није смислено, нити баш корисно, да неко мисли да „шета због неког“. Протестујемо због ове земље и распада у који је доведена и због наше заједничке будућности а не због неког лидера. Такође, важно је рећи, не протестују људи ни због партија које то нису само у називу, нити због прављења нових организација које ће, само што нису, исправити све нечистоће Србије и почистити овај режим.
Међу нама, ако неко мисли да је мени дивно кад неки од говорника у Београду користе камион да се још мало јавно играју својим комплексима и ревизијицом историје, рептилијанцима и теоријама завере, вара се. Или ако неко мисли да се у свему слажем са Бошком, Вуком, Лутовцем, исто се вара. Али ми имамо заједничку платформу и око тога се слажемо. Правимо нову политичку културу. Док смо се бавили неслагањима, овај режим је растао и јачао, мрвио све гласове против и угушио нас скоро потпуно. Нема дискриминације међу нама, ако дискриминације нема за напредњачку шипку и боксер. Неће људи ни покушаје оправке изнутра, тужне жеље да се „уђе у салу“ Скупштине, прекине бојкот. Зато су, надам се, провидни покушаји режима да Маја Гојковић покрене скупштинске консултације са циљем да само врати опозицију у Скупштину. То не може. Надам се да сви у опозицији имају толико памети да не наседну на ову јефтину подметачину. Преговори само са овлашћеном делегацијом, мимо скупштинских тема.
Протесте организује опозиција
Нетачно. Протесте организују млади људи који сваки дан ризикују, стављају своје име на сваку пријаву скупа. Списак говорника одређују организатори у сад преко стотину градова и општина у Србији. Већина тих организатора нису чланови ниједне партије. Нас не зову у неке од градова јер неће да дозволе опозиционарима да говоре. Има ли супротних примера? Не, да ја знам. Грађански карактер протеста је очуван захваљујући храбрим и мудрим људима ван странака који скоро свако вече крстаре по Србији и говоре народу, људинама као што су Срђан Шкоро и професор Чупић. И верујте да никоме не пада на памет да прави поделе међу нама. Они који мисле да можемо одвојено, да може политика без грађана и грађани без политике, ти ништа нису научили из протеста у последњих пар година.
Знам, ово је веома важно онима што мисле да никако не верују Вучићевим таблоидима и лажовизијама, а онда ти лепо објасне да то што је неко у опозиционим партијама, да је то као да је члан СС одреда. И још да „зна сигурно“ да смо сви у Савезу лопови и издајници, а ја сам и фолирант који је, у ствари, сам организовао своје пребијање у Крушевцу. Нико у опозицији није идеалан и чињене су озбиљне грешке. Ипак, морамо се ослободити овог ужаса пре мерења свачије душе на кантару моралних величина. Једва чекам тај дан. Превише је овај народ уложио у ову накупљену енергију да би се доказивало да нешто може или не може без било кога. Зато морамо сви заједно, па и онда кад није пријатно. Као што свако иоле разуман може да види како пролазе одвојене опозиционе листе и солирања у потрази за Светим гралом чистоће и програмске дестилације. Најчешће тако што се ти проценти прелију Вучићу.
Савез за Србију је десничарска организација
Ова бесмислица ми је омиљена. Наиме, Савез окупља више од 30 организација и има свој програм од 30 тачака. У том програму нема ниједне, словом и бројем ниједне, десничарске ствари. Напротив, програм Савеза за Србију је преовлађујуће левичарски. После је направљен договор о слободним изборима и медијима и Споразум са народом, где се јасно наводи шта ће се и како радити након одласка овог режима.
Они који су све време говорили „Немате програм, немате кораке“ сада ћуте или налазе друге недостатке. Савез за Србију окупља од левице до деснице, слично као у Турској на сад завршеним локалним изборима, где је тако уједињена опозиција са ЦХП на челу озбиљно уздрмала Ердогана. Сумњам да је неко у Турској гледао да ли се баш све те партије залажу за улазак у ЕУ одмах (као да је то, заиста, одмах) или зашто нема довољно екологије, зашто није довољно разрађен сваки сегмент заједничке платформе. Сигуран сам и да у Турској нису мерили да ли је случајно неко из опозиције био на власти пре Ердогана, далеко било.
Има у 30 тачака Савеза део о Косову, који би свако ко држи до своје државе и Устава, потписао. Требало је можда да напишемо да смо за независност Косова, иако у то не верујемо? Онда не бисмо били десничари, него либерали? Заиста свашта. Заштита ћирилице? Аутохтоно писмо које треба заштиту. То је то. Не видим у 30 тачака Савеза за Србију било шта што би могло бити десничарско: величање ратних злочина, цркве, нижих пореза за богате, истицање историје и традиције у политичком програму, смањивање мањинских права или централизација државе. Зато није десница. Е сад, многи, укључујући и неке од цењених новинара вашег листа, мисле да је десница све оно што је држава, а да је левица у ствари оно што је свуда у свету (осим код нас и у САД) либерална структура. Левица је државотворна. Бори се за социјалну државу, радна права, једнакост, али никад не одустаје од одбране државе.
Нема промене у Србији док се заиста не одредите према злочинима из 90-их
Ма да. Ево, слушам то од 2012. За то време, овај што се баш, оно стварно, „одредио према злочинима“ влада неометано. И није проблем што је окупио екипу од љубитеља Москве, до заљубљеника у НАТО. Није проблем ни то што ће ускоро и ваздух да нам забрани и наплаћује, што је почео да бетонира дрвеће и паркове, руши градове. Ма јок, него дај, де, реци нешто о злочинима у Босни и на Косову. Наравно да сви у опозицији осуђујемо сваки ратни злочин и надамо се да ће свако од тих нељуди добити казну какву заслужује. Нормално је и да сам ту прецизнији и јаснији од других странака са десног спектра у Савезу.
Исто тако мислим да делови наше либералне, грађанске јавности, верују да је важно одсећи Косово, рећи гласно „Живео Хаг“ и „Србија је злочиначка“ па ће све бити ок, бићемо просвећено друштво на прагу ЕУ. Неће. Мисле и да је нормално да само ми овде у Србији ваљда дежурне наивчине док други граде своје националне пројекте. Да ми будемо и наша сва будућност некаква терапија за нечију политику виктимизације као ЈЕДИНЕ политике? Заиста бесмислено. Мисле и даље неки да је акт заклињања над Аqуи-јем и Мастрихтом једнак заклињању у златно библијско теле, јер ако се не закунеш онда и ниси за то и онда си изолациониста и десничар? Солидно. Неће ова земља после Вучића стајати у процесима ка Европи, нити ће било ко то блокирати у овој земљи. Само да један посао опослимо пре тога, зар не?
И да… Немам никакву резерву, нити купе за одлазак одавде. И после седам година борбе, остајем, шта год буде, да се борим даље уз све нас. Неки од нас су седам дугих година ишли по Србији и причали са људима, правили скупове и постављали штандове. Нико није мировао и чекао у Београду.
Да се повучемо после свега што раде овом народу и земљи? Да кажем оним дивним људима од Баточине, Лебана, Ивањице, Ужица, Књажевца, Пећинаца, Ниша, Новог Сада, Крагујевца, да ја „палим“ ако ово пропадне? Да кажем како је у реду да нам отварају главе јер сам „цензусоловац“, док с друге стране ћутим на бесмислице људи који су се пробудили 2017. а до тад су били у миру са својим ангажманима? Да одем мало на Пинк јер је „то прилика да нас чују“? Можда да се изљубим и помирим са Цафтом, Шапом и Бувцем, јер глава опозиционог политичара и служи да се лупа, а и реално није наша глава једнако вредна као главе из неких других области друштвеног живота? Можда да пристанем да нам децу пљују и даље по школама и вређају због њихових мајки и очева или да ћутим на отказе за наше рођаке и пријатеље јер су на „погрешној страни“?
Нисте разумели. Ово не може да пропадне. Зато ћемо, упркос свему и њему, победити.
Берлински предлог није у корист Приштине. Погледајте ОВДЕ.
Извор: Данас
