Црвена зона познатија као „Алеја МиГ-ова“
САД су у Кореји ратовале на страни Јужне Кореје, под заставом УН, са свим родовима своје војске. Са друге стране СССР је тајно подржавао Северну Кореју. На полуострво је упућено око 200 војних саветника, неколико дивизиона са ПВО оруђима, састави опремљени рефлекторима и радиотехничким средствима, а такође и један ваздухопловни корпус који је по свом летачком саставу био елитни. У његовом саставу се се налазили нови ловачки млазни авиони МиГ-15. Ради прикривања учешћа СССР-а у овом рату, на авионе су налепљене ознаке Северне Кореје, а пилоти су током извођења борбених дејстава међусобно комуницирали на веома компликованом корејском језику.
До појаве совјетске авијације, Американци су имали апсолутну ваздушну премоћ на небу изнад Корејског полуострва. Њихови ловачки авиони F-80 Shooting Star и F-84 Thunderjet, су лако излазили на крај са недовољно развијеном ваздухопловном компонентом војски Северне Кореје и Кине. Међутим са појавом совјетских ловаца МиГ-15 ствари су се из корена промениле. Овај авион је у односу на америчке супарнике имао знатно боље летно-техничке карактеристике, као што су максимална брзина лета, убрзање, покретљивост, способност пењања итд. Суочени са појачаним губицима, амерички пилоти у све више избегавали директну конфронтацију у ваздуху, где су се и при самој појави авиона МиГ-15 давали у бекство.
РВ САД је морало нешто да учини, јер су ствари постајале све горе. Под хитно је у Кореју послан велики број нових ловаца F-86 Sabre. Овај авион је својевремено сматран револуционарним решењем јер поседовао тзв. стреласто крило и снажан млазни мотор који су му омогућавали релативно високу брзину лета (верзија авиона F-86F је могла да достигне брзину од 1.110 км/час). Његова основна намена је била борба са совјетским ловцима МиГ-15 у циљу поновне успоставе ваздушне превласти изнад Корејског полуострва. Ловачким авионима F-80 Shooting Star и F-84 Thunderjet је наређено да избегавају ваздушну битку, и да се пре свега фокусирају за подршку трупама на земљи.
Упоређујући летно-техничке карактеристике авиона МиГ-15 и F-86 Sabre војни стручњаци су дошли до закључка да оба авиона припадају сличној категорији, али са различитим наоружањем и опремом. Совјетски МиГ-15 је имао извесну предности при максималној брзини лета (а посебно у брзини приликом пењања). За F-86 Sabre се могло рећи да је био нешто бољи приликом извођења менавара у хоризонталној равни, на мањим висинама. Осетна предност совјетског ловца се огледала у јачем наоружању, које се састојало од три топа (1х37+2х23мм) док је F-86 Sabre био наоружан са шест митраљеза у кал. 12,7мм.
У борби против ловаца МиГ-15, Американци су максимално покушали да искористе најбоље предности својих авиона. Они су често практиковали нападе са великих висина, где су се обрушавали на противника који је још био у фази узлетања са аеродрома. У оваквим условима, велики број митраљеза са којим су били наоружани „сејброви“ је знао да буде кобан по совјетске авионе.
Међутим, и у овако тешким тактичким ситуацијама, совјетским пилотима је често успевало да изађу као победници. На тај начин је оборен познати амерички пилот и ваздушни ас мајор Џорџ Ендрју. Њега је оборио старији поручник Михаил Аверин, који је успео да избегне напад „Сејбра“, који се у великој брзини обрушио на његов авион, дејствујући из свих митраљеза. Иако погођен у крило, Аверин је некако успео да пропне свој МиГ-15 и у класичној ваздушној борби један на један, обори „Сејбра“, који му је умало дошао главе.
Водоток реке Јапузцјан су назвали „алејом МиГ-ова“ јер су управо ту десио највећи број ваздушних окршаја између совјетских и америчких ловаца.
„Црни четвртак“
12.априла 1951.године планиран је један од највећих ваздухопловних напада америчке авијације, за све време рата у Кореји. У њему је узело учешћа 48 тешких бомбардера B-29 Superfortress, који су иначе познати по томе што су на Хирошиму и Нагасаки бацили атомске бомбе. Њих је штитила група од око 150 ловачких авиона различитог типа.
Основни циљ ове групе бомбардерске групе је био да се „тепих бомбардовањем“ уништи стратегијски важан железнички мост који је премошћавао реку Јапузцјан. Овој групацији авиона се супротставило укупно 36 ловаца МиГ-15 који су полетели са кристално јасним наређењем „основни фокус вашег дејства треба да буду бомбардери B-29 Superfortress. Они не смеју да униште мост. Не обраћати пажњу на њихову ловачку заштиту“.
„Алеја МиГ-ова“ није само знаменита као место где су Американци углавном извлачили „дебљи крај“. Управо овде се одиграла најмасовнија ваздушна битка у историји млазне ловачке авијације. У првим биткама на околозвучним брзинама, употребљавале су се нове тактике. Совјетски пилоти су нападали Американце на различите начине: обрушавање са великих висина, нападима са различитих страна, у ватреном сајдеству између подгрупа (напади у паровима или четворкама). Поред тактичких маневара као што су „карусел“, „кљешта и окружење“, „пропињање ка сунцу“, совјетски пилоти су највише користили тзв. „косу петљу“, при чему су често покушавали да непријатеља отерају што више у висину.
„Ја сам био у ударној групи авиона, која се директно устремила на „летеће тврђаве“. Са неких 800 метара сам отворио ватру из својих топова по првом непријатељском бомбардеру, прошао кроз његову „запречну“ ватру и кренуо у нагло пропињање, док су на све стране прштали откинути фрагменти са авиона. Убрзо сам видео десетак падобрана како лелујају на небу. То су били чланови посаде погођеног бомбардера, коме више није било спаса. У том моменту су на нас кренули авиони из њихове ловачке пратње, које смо успешно избегли“- написао је капетан Лев Иванов који је управљао ловцем МиГ-15.
Амерички бомбардер B-29 Superfortress је са свих страна био заштићен митраљезима великог калибра. Користећи велики ефективни домет својих топова који је премашивао ове митраљезе, совјетски пилоти су могли да дејствују са безбедне дистанце. Показало се да су ови топови били фатални по америчке бомбардере.
„У једном тренутку сам свој поглед усмерио на доле. Налазили смо се непосредно изнад непријатељских бомбардера. Наши МиГ-ови су отворили топовску ватру по „летећим супертврђавама“. Са једног од нападнутих бомбардера је одлетело крило, док је његов труп почео да се распада у ваздуху. Поред њега су се видела још три или четири погођена бомбардера како горе. Из запаљених авиона су се јасно могле видети њихове посаде, како напуштају летелице. На десетине падобрана се ускоро појавило у ваздуху. У једном моменту су падобранске куполе преплавиле цело небо, као да је у питању ваздушни десант“- присећа се совјетски пилотски ас из Корејског рата, генерал-мајор Сергеј Крамаренко.
Услед тешких губитака америчка ваздухопловна групација је обрнула свој курс и кренула у повлачење. У потери за њима МиГ-ови су оборили још четири бомбардера. Практично сваки бомбардер, који је некако успео да се домогне америчких и јужно-корејских аеродрома, претрпео је осетне губитке када је у питању летачка посада. Авиони су били пуни мртвих и рањених пилота. Око стотину америчких пилота је заробљено. Са друге стране, сви авиони МиГ-15 који су учествовали у овој операцији, вратили су се у своје матичне базе. Неколико њих је успело да са озбиљним оштећењима слети на аеродром, након чега су упућени на ремонт.
У америчким ваздухопловним снагама проглашена је седмодневна жалост за мртвим пилотима, а три дана након ове битке се ниједан амерички авион није појавио у зони патролирања совјетских пилота. Овако тежак пораз у „алеји МиГ-ова“ у потпуности је освестио и најзадртије америчке генерале, који су били уверени, да би у случају глобалне конфронтације са СССР, одлучујућу улогу имали тешки бомбардери наоружани атомским бомбама. Они су у својим пројекцијама сматрали, да би бомбардерска ваздухопловна група састављена од авиона B-29 Superfortress, са мање од 10% укупних губитака бацила на колена један СССР, и на тај начин решила исход рата. Међутим, битка која се одиграла 12.априла, је показала, да совјетски ловци и при веома неповољним тактичким условима, без подршке ПВО оруђа и система за обавештавање, могу да нанесу готово 25% неповратних губитака оваквој једног групи. Штавише, више од половине ових авиона је морала да одустане од свог задатака да не би била оборена. Готово сви бомбардери који су учествовали у овој операцији су претпрели извесна оштећења, као и губитке међу својом посадом. Целокупна група је далеко од свог циља морала да води интензивна одбрамбена борбена дејства, не да би неког бомбардовала, него да би се спасла. Стратегија нуклеарног бомбардовања СССР-а је овим чином била нокаутирана.
Подсетник
У Корејском рату је 46 совјетских пилота добило титулу мајстора ваздушне битке, тачније ваздухопловног аса. Они су успели да униште 416 непријатељских авиона. Најбољи резултат је остварио Николај Сутјагин који је у ваздушној борби успео да обори 21 авион. Главни амерички ваздухопловни ас Џозеф Кристофер Меканел је остварио 16 победа.
Изгорела париска светиња! Пре само шест месеци на њу су окачили овај симбол и пљунули на српске жртве! Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: bog-rata.com
