Пише: Дарко Танасковић
У простору јавног политичког говора у Босни и Херцеговини доиста се свашта може чути, тако да грађани свих националности на многе вербалне егзибиције својих домишљатих представника, да не кажемо „лидера“, с разлогом уопште не обраћају пажњу.
Ипак, последња пророчка изјава председавајућег Већа министара БиХ (у техничком мандату) Дениса Звиздића није прошла незапажено, а како би и могла, кад он објављује, ни мање ни више, истине судњега дана! Тобоже шалећи се, како преноси београдска „Политика“ ( а и друга средства информисања), Звиздић је „истакао да ће граница на Дрини остати граница између БиХ и Србије до судњег дана“.
Исцртавање граница (које приписује Милораду Додику) назвао је „играњем са сликовницама“ и подсетио на то да смо „као мали читали бајке и басне“, али „да смо то превазишли“.
Звиздић, дакле, као „господар Судњега дана“!
Шалио се он или не, неспретно настојећи да пошаље духовиту и ефектну поруку, ваља га опоменути да се са Судњим даном није шалити. Узгред, ни омаловажавање универзалних истина садржаних у бајкама и баснама, драгоценим за складно одрастање и формирање личности, није препоручљиво за некога ко жели да истински разуме свет и људе. Јер, бајке су неретко истинитије од истине, а животињски ликови у баснама саопштавају нам многе истине о људима, па и о Звиздићу, али их он или није у детињству довољно читао или, можда, није разумео.
Али, Звиздић је политичар у једном времену у коме је политика (свакако не она платоновска „брига за опште добро“), како мудро написа Радован Биговић, постала наша једина метафизика, па му је, ваљда, све допуштено. Чак и да суди до Судњега дана!
Не знамо колико је овом истакнутом члану СДА блиска Објава што је веровесник Мухамед почетком седмог века спусти људима, али није наодмет поменути да већ у четвртом ајету прве куранске суре „ал-Фатихе“ стоји да је Алах „Владар Дана Судњега“, док се у поглављу „Јунус“ вернику налаже: „Ти следи оно што ти се објављује и стрпљив буди док Алах пресуду не донесе. А он је судија најбољи!“…
Људима, дакле, није дато да суде о Судњему дану, а да је то не само арогантно и надмено, већ и несмотрено и непаметно, штедро нам сведоче искуства прошлости и садашњости. Да ли би неки Звиздићев предак из османског вакта и земана, пре коју стотину година, уопште могао замислити да ће на Дрини бити некаква граница?
Да су се у Босни тада бавили оваквим пророковањима, вероватно би се заклели да ће Османско царство, и у њему Босна, трајати до Судњега дана. Но, они су веровали да је то Алахова брига, смерно му се молили и, углавном успешније од Звиздића и њему сличних, посвећивали својим дуњалучким пословима.
Мехмед Соколовић је, тако, нашао за сходно да на Дрини подигне мост. Иако је по струци архитекта, Звиздић у том чину не види никакву поучну симболику.
Да не идемо толико далеко у прошлост и вратимо се само неколико деценија уназад.
Ко би у заносу ослобођења после Другог светског рата могао помислити да ће простор бивше Југославије данас бити („до судњег дана“) испресецан државним границама, кад се тврдило, а богме и веровало, да су братство и јединство неразрушиви и да ће трајати бар до тог истог дана? Никад не реци никад…
Уосталом, прави проблем нису административно-политичке границе на земљи, већ ограничености у људским главама. Ако се томе додају и лоше намере, ето белаја!
Денис Звиздић је више пута дао доказа и за једно и за друго. Тако је он, заједно са осталим високим политичким представницима бошњачког народа, и ове године достојанствено бојкотовао Сајам привреде у Мостару, што ће свакако бити од велике користи онима који су га бирали.
Новокалајевски провокативно је честитао Божић „босанским православцима, као и свим припадницима православне вјероисповјести“(!?), док је, прегазивши ону границу која ће, по њему, трајати до Судњега, не трепнувши изјавио: „И ми поштујемо суверенитет Србије, али волимо Санџак“.
И док се тако Денис Звиздић истиче моћном и врцавом реториком, живот неумољиво потврђује да нема разумевања за оне који, неовлашћено приграбивши улогу неопозивих арбитара (надајмо се не до Судњега дана!), своје уске интересне међе и ограде, као и политичку безидејност, тврдоглаво намећу грађанима Босне и Херцеговине. Јер, одмах испод вести о Звиздићевој изјави о вечној граници на Дрини, Политика преноси хладно саопштење представника Савета Европе у БиХ Драгослава Штефанека, да „БиХ до краја ове године неће моћи да учествује у раду Парламентарне скупштине Савета Европе“, јер ни шест месеци месеци од дана одржавања избора није именовала своје посланике у овом високом европском дому.
Не треба се томе чудити, кад бошњачки високи дужносници, загледани у имагинарне есхатолошке хоризонте и заробљени идејама о фаталним разграничењима и вечним границама међу блиским људима и народима истоветних егзистенцијалних интереса, сомнабулно лебде изнад тла о које ће пре или касније болно треснути.
Не стоји ли, уосталом, и у Курану да „Алах неће изменити стање једнога народа док тај народ не измени себе“?
Шта Косово и Нотр Дам имају заједничко, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Све о Српској
